Само оно што смо дали заиста смо имали (Б.М.)
Док потписујем нечије речи
10. март 1991.
нисам Сијукс а припадам Народу
Погнутих Глава
шта ли су тако важно изгубили
наши врачеви и поглавице
и што гледају у страну
и позади
чега се толико стиде
од кога беже
каква ли то страшна неман
испред стоји
сагињем се
да кажем оцу
добар дан
а он каже
ћути
може нас неко чути
ни за трен не окренувши главу
према мени
кад хоћу да човека погледам у лице
прилазим му с леђа
моја храбра мајка
закључава и замрачује кућу
звоним на кућна врата
шифром
OMNES BESTIDAE FIUNT
(25. jun 1992.)
pišem ti o noći
koju su najavljivali
iza zadimljenih rovova
gusenicama čeličnim pokidanih borova
Horibile dictu draga Cvjetlana
od koga si Boga ti izabrana
i za čiju sekiru maziš svoj vrat
kad već lančića s krstom nema
a samo vetar s juga može raspršiti tišinu
onu istu neman koja nas je obljubila
Horibile dictu draga Cvjetlana
čije palice jače udaraju
ja sve kape sveta podjednako mrzim
niti hodati pod zastavama znam
samo Laudeatur nomen Christil jasno čujem
dok po jaucima prebiram
o istoj noći ti pišem
i znam
još je u istražnom
gde su zvezde tada bile
šta je radio Mesec i sa kim
za koga su duvali južni vetrovi
strani plaćenici
i treskom železnih vrata nestaje san
i nje
te Noći što je i pijačno jutro prestraši
čak i buđenje uboge čaršijske lude
omnes bestidae fiunt
i reči je pojela tišina
pokrete nismo zarobili slikom
omnes bestidae fiunt
uzdasi ko odškrinuti prozori pred buru
srča po kaldrmi i
stotinu neba u svakom
Велика Госпојина 1993.
(Трењи)
из ове јазбине окружен јазавцима
упућујем Ти вапај
и крик и наду
да ћеш чути
видети и разумети и опростити
самоћу моју
све што вредело је отишло је
све што волео сам омрзло је
све што боли дошло је и остало је
да их бијеш мрднули не би
медом да их храниш ујели би
да траву пасу режали би
да им је детелине какви ли би били
и шта ћу Ти ја
(реч започета
на уснама зубима преклана
риба у још неизвученој мрежи
жива
шупаљ зуб у посеченој глави
стварно шта ћу Ти ја)
упућујем Ти ове увреде
похвале Те још траже
и причам Ти о свима што зарад зоре
завијају по сву ноћ
о свима што зубе расклатише
најављујући боље дане
и још о некима
који ћуте
ћуте
ћуте
и страшну тишину около сеју
док ја потписујем Твоје речи
бежећи од планине тражећи равницу
сад ми снежни врхови Бесне Кобиле
не значе ништа
ни лед ни снег
ни воде Лисине
ни пастрмке из Калифорније
само жалопојке северног ветра
старог прогнаника кога нико неће
на Власинском језеру још има сунца
и смисла чекати зору
прича прастара чобаница
како пролетос још
луди рибари из равнице
вукући мреже од Ђумрука до
Стојковића махале
извукоше товар буљооких гргеча
и нешто жуто
округло
ни дуња ни циганска тепсија
тамо треба ићи
показује руком пут свитања
БеЖеЋи од планине
садили смо папрат у саксије
никла је у онај час
и баш ономе ко је грожђе брао
на Бесној Кобили
сејали смо снове у доколици
жњели јаву млели
тамо где су текли потоци
и кленови крупни у растокама
ено онај камен зна
до последњег зрна
о сваком хлебу да исприча
то време смо урамили рам спалили
пепео на длан сакупили па дунули
у небо
на земљу
траЖеЋи равницу
бежећи од Турчина
нарамисмо чокоте и наду
унуци да ће се вратити бар
бежећи из равнице тражећи планину
на педаљ од Бога
увредисмо небо разљутисмо кишу
сунце смо камењем гађали
у свитање промрзле руке пружали
то време смо озидали
све камен на камен слагали
попевши се до неба
од унука до деде
сви редом земљу попишали
БеЖеЋи од планине траЖеЋи равницу
чекајући нас старе смрти дојади
и откотрља се низ падину за младима
још сакупљамо џанарику
печемо меку ракију
јуримо досаду по соби и
чекамо крај
на поласку
оне јалове винове лозе
метнух сина у бошчу
мајка у аманет остави балон вина
од прве бербе
ОД ДАНА КАДА СМО СЕ ДОСЕЛИЛИ У
УЛИЦУ МАТИЈЕ ГУПЦА 13б ДО ОВОГ
ТОПЛОГ ФЕБРУАРСКОГ ЈУТРА 1995-е ПЕТНАЕСТ ГОДИНА КАСНИЈЕ У
УЛИЦИ ЈОВАНА ДУЧИЋА 13б
признајем распоред ствари у мојој улици
док кажем добар дан и добро вече
једном сам стајао на балкону и гледао
месец у пролећној бари доле
у авлији коју још нисмо поделили
судски наравно
чуо сам и неке речи преко долине
ветар их је носио као папирне авионе
некада ни сам више не знам кад
тада на овој истој тераси
када је ограда имала смисла
када је била висока до неба
потом је наишла комшика
једна од оних жена
које никада нису биле девојке
вечите стрине и тетке
долазиле су и долазе код нас
са иглама
са плетивом
чепркала је нешто међу цвећем
да је мајка видела
упишала би је одавде
ја сам се само накашљао
усправила се и рекла нешто
о лошем ђубриву и кишним глистама
потом је наишла још једна везиља
чуо сам и мајку како их призива
у кућу
на кафу
јесенас је родило и у виноградима
снег нас је ипак затекао
говорило се о преврелом вину
зимници и буковим цепаницама
понајвише о оним који неће дочекати висибабе
ако све буде како треба да буде
у мојој улици
НИГДЕ НИШТА (у тринаест слика)
ни једне речи
више немам
да бар закорачим
тек да нешто кажем
оном ко би тек да чује
пустиња брате
пустио сам мисли као пса
са ланца
лавеж се чуо преко брда
пас се није вратио
мисли нису дочекале зору
остала је ланчина
од росе већ зарђала
за једну црвену од Бугара купљена
а онда сам срео њу
газећи туђе сугребе
чаршијској врачари опоганих трешњу
постиђен силно чух за постојање
многих светаца
кренух да тражим свете речи
крчаше ми црева на светим местима
чучао сам
шта сам друго могао
натоварио сам се речима и мислима
магарац сам што терет стрести не може
нити поћи може
ноге су ми од сламе
њачем док батина све жешће сева
једном сам видео
сада већ знам шта
слика страшна
речи још боју немају
а онда сам срео њу
у почетку беше чекање
чекали смо питајбога шта
можда баш Њега
касније дилема
Њега или њу
чекали смо данима
ноћима усмено и писано
чекали и на латинском
писали на песку
на снегу
на кори лимуна
звали у поноћ са ограде моста
на чај
чекали на раскрсници
пишкили у прашину и чекали
Он баш није знао да дође
зато рекосмо да чекамо њу
јеси ли икад видео Андрићеву Јелену
можда си је замишљао
док још није било трагова
на твојој постељини
хајде кажи да јеси
ја сам магарац
копитом копам рупу
да и земља зна
јеси ли икад слушао
човека који хоће да заустави кишу
не лажи да јеси
уши ме боле
магарац сам не заборави
батина је хуманија
ништа више да те питам нећу
касно је да чујем оно што волим
уши су ми отпале
батину узми да те чујем
Јелена кажеш магарче мали
такву смо некада Евом звали
и нисмо је цртали
и нисмо је вајали
а и ми смо пили опијали се и умирали
па шта
благословена нека је тишина
узимам платно и боје
замрачујем прозоре закључавам врата
цртам небо
пљујем слику
њу су и у камен зидали
њој су каменој
на колена падали
са њом молитву почињали и свршавали
а она
као ни једна пре
руке прекрштене
очи помирене
у даљину загледана
као да је сва
око једно
што види све
разуме све
опрашта све
Боже
шта сам ти требао ја
прошаптах
гледајући је
све се заборави
речи од пре постану речи садашње
и речи будуће док се не забораве
тако и она
и камен хаљина њена
поздрављам
сваки твој трен
док листаш ове странице
опрости ми за безумље
које ти чиним
док се преливамо у нади да
може бити још пролећних ноћи
као ова што је
САМО МАЈ ДА ПРОЂЕ
вратићу се по лањске снегове
зима још није рекла све и
страшно подсећа на тебе
само мај да прође
и прве трешње
да је имало смисла чекати
рећи ће
све су ми горе за потпалу мало
брезо моја ледом окована
и град кад падне знам
у сунце си погледала
само мај да прође
сунце ће остати
птице ће се вратити
на мом прозору гнездо стоји
погледај
громови полегли у трави
предели огрнути тишином
ако трепнеш пробудиће се
проломиће се над крилима бубамара
само мај да прође
и прве трешње
ЛЕТЊА ПЕСМА ЗА ИВАНУ
овог јулског дана
ћутећи пред твојим дражима
ја сам признао да не постојим
река ти се сливала низ лице
ти си је пила и у луку враћала току
ни змија те није уплашила
у руци набубрела књига
у глави пусто поље
ти скакавче мој не знаш да станеш
нити си чула за доста
преврћеш по мени
у часу док ме туга комада
и зове на сто страна
кажеш ГЛЕ
а мислила сам да нестало је
и показујеш ми стиснуту чашицу
у којој нема ништа
пружајући руку осећам
ти и нећеш да знаш
нити очи за тугу имаш
зурећи у празне пределе
показујеш ми чаробне јабуке
и шапатом молиш да узмем једну
Расло ми је багрем дрво
расло ми је багрем дрво
танко грбаво
губаво
и девојче кривооко
дебело и убаво
расло ми је багрем дрво
све трн до трна
расла ми је градина од трња
црна
црња
најцрња
Вечерас гледајте у небо
...А време тече, тече, тече.
И све што више људи знам,
Мање пријатеља имам.
А време тече, тече, тече...
ЧЕКАЈ МЕ
УСПАВАЈ НАШЕ СНОВЕ НАДОМ
ТЕБИ
Хајде дођи
Успавај буре и вртлоге у мени
Пробуди моје снове
Хајде дођи
Дођи паучинастим стазама снова
Ја ћу те водити до буђења
Када се пробудиш живећемо моје снове
По ко зна који пут
Успављујем чежњу за тобом
Тражим те у песмама
Дођи ноћас у моје опустеле снове
Кажи зашто те губим у сновима
И ја ћу те тражити у сећању
Пукли су макови мојих снова
Црвене стазе снова бледе
Будим се
Нема те више у мојој чежњи
Губим те
ДРУЖЕ МОЈ
Још једне ћу ноћи
Успоменама које ме плаше
Срести твоје очи док плове тишином
А сутра кад одеш
И кад љубав почне спорије да тече
Не знам да ли ћу моћи
Поред замагљеног прозора сâм
Опити још једно вече без тебе
Док не дође сан
Јужне улице
СВАКОДНЕВНА ПЕСМА
Погледај
Побеснеле хорде пливају
Плавим асфалтом до уништења
Погледај
Асфалт нестаје испред њиховог циља
Камене стазе израњају испред исконе пећине
Где су стазе савести
За нас који ћутимо и трпимо
Пута нема
Побуњена савест нам не даје улогу живих
Ми смо кристали
Црно-бели кристали свакодневнице
Погледај себе
Гомила меса и пар прилепљених идеала
Који стоје као цене забодене у месо
Једне мрачне људске касапнице
Погледај далеко од себе
Видиш ли побегле идеале
Зелена поља мог детињства
Данас су поља корова
Ја сам биљка отрованог хербаријума
Потребна ми је светлост и храна
Гладан сам живота који није у мени
Гладан сам туђе ситости у мени
Гладан сам туђе досаде
Гладан сам
Погледај блиставе мравињаке
Видиш ли како сијају туђим мраком
Њихова светлост штипа само савест
ПОНЕКАД НОЋУ ДОК ДИВЉА КИША
Хтео бих да причам било коме
Како ме ноћу буде наги стихови
И како нестају кад сване дан
И како тада
Кроз удављен прозор вичем себи
Да сам
Сâм
Као неком
Коме сам и знан
И стран
Хтео бих да кажем
Како теку безвољна јутра
Прљавим улицама и празним главама
До приче којој се назире само крај
WEQRYDZTREWA STREDWAQYX
ПРИЈАТЕЉУ
Милану Петровићу
Микици
Знам
На тебе више не рачунају
Војне и цивилне власти
Ал све се надам
Да смо те заборавили
И да ћеш банути
Знам
Оно што ћутим
Пријатељи шапућу
Док тишина одзвања
И пара нам срца
Мислимо на дан
Који је заправо ноћ
Када смо уснули са тобом
А пробудили се без тебе
И све се надам
Да знам
И да ти знаш то
Да нас видиш и чујеш
Само си се ко наљутио
Па не кажеш што
*
Тешко ми је
Да кажем
Ја
Обично климам
Главом
Насмејем се ко да сам
Ту
Да ме има
Понекад ме прене
Неко сневано лице
Одједном чудан глас
Мајке брата
Оца сестре
И соба ме не трпи
И кревет неку буну диже
Устајем
Лупам
Будим жељне сна
Све ко нешто тражим
А појма немам шта
Још чекам
Неког
Који је Негде
И нешто давно изгубљено
Хоће назад да ми да
Само
Тешко ми је
Да кажем еј
Ево
То сам ја
1. март 1981.
Свако вече изађем Нигде
Попијем неколико Ништа
Док не дође Нико
Да ме врати одакле сам дошао
Ниоткуда
28. јула 1987.
Раде Јанков