Пре него што пређем на историју Власотинца и околине,
и њихове борбе за слободу и независност, почев од 1804. г.
па све до коначног ослобођења 1878. г., вредно је укратко
описати географски положај.

Власина, са свог извора, Власинског језера, које се налази
између Чемерника, Илијиног рида и Букове главе, пружа се са
југоистока на северозапад, тече кроз Црну Траву својим
малим потоком, пробија се кроз цео Буковик, тј. Власотиначки
срез, и успут, дужином од 80 км, до уливања у Јужну Мораву
код села Стајковца, постаје снажна река благодарећи успутним
притокама: Градској, Тегошници, Калуђерици и Љуберађи.

Буковик, или Власинска област, захвата крајеве Чемерника
простирајући се северозападно од Грделичког кланца, а ка
истоку од Вреле реке према Сурдулици.

Власинска област се граничи са срезовима: Лужничким на
западу, Мисуричким на истоку, и Лесковачким на југу.

Власина је од давнина позната по разним рудама. У Рупљу
се вадило олово помешано са сребром. Код Црне Траве
било је гвожђа и бакра. Рударење је било познато већ у
петнаестом веку за време Константина и Драгоша Дејановића
када се са вигњишта добијало по 14 - 20 хиљада возова
руде, а један воз је био тежине око петсто ока. Од те руде
ковале су се чувене секире и друго средњевековно оружје.

Душан Он. Поповић