Poslao: Pet Apr 07, 2006 4:55 pm Naslov: Kostana -Bora Stankovic ceo tekst online citanje full
Kostana
Borisav Stankovic
Toma: Usta da imas, a jezik da nemas!
A moje? Sve ode. I idi, pa mu se raduj kad se rodi. Od ovolicno,
od "mrvu mrvku" hrani ga, cuvaj, gledaj, da, kad se umire, ima
ko oci da ti zaklopi, svecu zapali, da ti se dom, ognjiste ne
ugasi... A ono?! Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni
Boga, nikoga ne vidi i ne slusa... More, sto kamen ne dobih,
nego njega, sina?!
----------
Kata: Zar majka rodila, cuvala, pa sad majka ne valja, a ona, Ciganka,
dobra?...
---------
Mitka: S'g ce batka da se vrne. Nece mnogo da mi te ostavi. Tiki,
samo da nadzrnem. A i mnogo necem joste da zivim! Cetiri, tri,
dve - najvise jos polovin godinu. U jesen, slunce kad pocne
da kapnuje, t'g cu i ja da si umrem. Zajedno, i ja slunce
ce si idemo!
------------
Mitka: Grkljan, Kostan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da dodje
i da mi poje, zasto ako njuma nema, sve ce da ve potepam!...
...jer od karasevdah pogolem boles nema. Istina, lice ti je
cigansko, AMA OCI BOLNE IMAS...
Zal, bre, da sviris. A kako moj zal nigde - nigde dokle
turski hat ide - nigde ga nema!
Vino, svu mladost da ispijem!
Bese moje!
Ah, moj brat nikad srecu da ne vidi sto me odomi, ozeni... Sto
me ne pusti da idem. U svet da si idem. Tiki, koj sto pravi,
a on: "Mitke, dom, u kucu da sedis, zenu i decu da gledas. Ne
skitaj se, bre, i ne krivi, zasto ce te, mozda, ubijev!"...
A koga da ubijev? Mene li? Taj se jos nije rodija. I nece
da se rodi Zar mene bre da ubijev? Mene?
Eh, Stambolke Redzepovice, mori, zalna pesmo moja! Stari
Redzep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na
kapidzik ostade da cuva i pazi, a ja kude njuma, gore u
odaje. I toj hajducki! Noga da ne susne. Noc padnala, mesecina
se spustila, a ona, Redzepovica, ceka me. Legla na duseci,
gola, mlada, kapka... Snaga! Da cunes pa da se zaplaces!
Ruke vise glavu frljila, kosu crnu, fildis, rasipala oko
sebe i - ceka me. Gleda u vrata, gleda kako bi me odmah, jos
od prag, s's svoje puste crne oci opila, izela... Gleda,
ceka me, i poje...
Salce, ti me znajes? Znajes li, Salce, "moje" kakvo bese?
Ti bar kazi! A, Salce? A i tvoje, bese mnogo! Nego s'g i ti
ostare, ispece se. Trgni se u stranu, da te ne gledam, zasto
kad tebe gledam, mislim mnogo na sebe.
Ona, Redzepovica, ce mi se upije u pamet i ce se razbolim.
Bolovacu. Nedelju dana mrtav bolan ce da bidnem za njuma...
Ne li me izdadose, potkazase? Dremka me uhvatila na njojno
zrelo, belo, grlo, a stari Redzep iz dolap, kude se bija
sakrija - s's jatagan na mene poleteja. Ona videla, pisnala,
brgo od sebe svilenu kosulju skinula - i drz za jatagan. A
noz, znaje se, svilu ne sece, te ja tako ziv... A njuma, posle,
zivu gu u vrecu vrzali i u Moravu frljili...
---------
Toma: Sin?! - Sinule munje, pa u celo!
Eh, a sada kad bi jos i onu! ... Onu: bula mlada, posle
svadbe, cim legla, odmah umrla. Sutra, sunce vec izislo
visoko, visoko - a nje iz sobe jos nema. Majka joj dosla
u pohode. Ona se jos ne budi. Svekrva stoji pred vratima...
Ona mrtva a svekrva misli da od nocnog prvog milovanja
i celivanja jos ne moze da se osvesti, i zato ne izlazi.
I otac joj vec dolazi, svekrva place, budi je i tuzno
poje: Tatko ti dodje, zasrami se more! A ona mrtva i
cista. Muska je ruka ne pomilovala, ni usna celivala.
Mrtva i cista.
I to onu svirku, kad se podje na vencanje za staro i
nedrago!
--------
Arsa: Kuci!
Mitka: Sta sam ja? Pseto li sam? Imas li, bre, dusu, srce? I ja
jedanput da se razveselim a ti odmah...
Arsa: Kuce!... A zena, deca?
Mitka: Ti me ozeni, ti me zarobi! Ti s's mene sto iska toj i
napravi. I s'g, eto ti gi: i zena i deca!... Ja! Nista
nemam. Nikoga si ja nemam.
--------
Mitka: Sviri. Da sviris: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni
tatka, ni majku! Zenu? Ene gu. Od brasno i testo oci vu
se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi
sviris, "moju pesmu" da sviris!
Grkljan:Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
Mitka: Moju pesmu!
Grkljan:Ama, kakvu, tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu
ne znamo.
Mitka: I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s'n s'nujem. A
pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala,
ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa
zaiskala, sve majka davala, a sin - bolan! Porasnaja sin.
Dosla snaga, mladost... Dosle basce, cvece, mesecina.
- Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja,
sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene... Koju devojku
nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta
celivaja. Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari,
a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija.
Bolan ot kako se rodija. - Toj sam ja!... Pa od t'j bol,
jad - dert li je, prokletija li neka - eve na nogu
ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim,
s'n da me uvati. A s'n me ne vaca. Zemlja me pije... Noc
me pije... Mesecina me pije... NISTA MI NIJE, ZDRAV SAM,
A - BOLAN. Bolan od samog sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako
sam na svet progledaja, od t'g sam jos bolan... Zalno,
teslo da mi pojete!...
I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme
vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s's
otvoreni oci u grob cu da legnem. POJ "ZAL ZA MLADOST"...
Za moju slatku mladost, sto mi tako u nista otide, i brgo
ostavi. POJ I VIKAJ GU. MOLI GU, NEKA MI SE SAMO JOS
JEDANPUT VRNE, DODJE, DA GU SAMO JOS JEDANPUT, POMIRISEM...
Da li znaes, mome, more, da znajes,
Kakva je zalba za mladost...
Majku, njuma da mi ne spominjes. Ona jedno pogresi,
sto prvo tebe, pa posle mene rodi, te s'g moram da
cutim, da te slusam, jer si stariji! Toj ona samo
pogresi: sto prvo tebe pa posle mene rodi. - A
majka je majka!
-----------
Kostana: Samo me ti ne daj, pa i zemlju gde ti stupnes i to cu
da celivam. Ne daj me, slatki gazdo! Vodi me tamo!
Mitka: Kude, Kostan?
Kostana: (ocajno siri ruke napred) Tamo! Tamo!
Mitka: I tamo zemlja i ovde zemlja!
Kostana: (izvan sebe od ocajanja, siri ruke vise sebe, na sve strane)
Tamo! Tamo!
Mitka: (pokazujuci vise sebe, na nebo) Zar gore? Gore je visoko,
a dole je tvrdo!
Kostana: Oh!...
Mitka: To je, Kostana! Pisano! Sudjenice te osudile. (Pokazuje na
kola, svatove.) Ete, dosli ti, da te vodiv, da se vencas.
I, ce ides, ce se vencas. Svi ce ti se radujev. Mladozenja
ce te celiva a ti ce places! I prva noc plakanje druga
noc plakanje i cel vek plakanje... I od rabotu ruke ce ti
ispucav, lice ce ti pocrni, oci ce ti se isusiv... Ce
prosis, pa ce se ranis!... Srce ce ti se iskida...
Kostana: Dosta! Nemoj gazdo!
Mitka: Toj je! Zar ja ne znajem sta ide! Ide, Kostana, jesen,
dom, kuca, brat moj, m'gla, i grobje... Toj ide. Tam cu
i ja! I Kostan, k'd cujes da sam umreja, sluzu da ne
pustis. Niko da me ne zali! Zasto, ja sam samoga sebe,
za zivot moj, zivoga ozalija i oplakaja.
Nemoj da places. Sluza ne pomaga! Slusaj, batka ce da ti
zbori: Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko
svoju glavu prefrljija. Odavde, Kostan, po tamo - nema!
I cel vek toj je!...
Digni se! Ne placi! Sluzu ne pustaj! Stegni srce i trpi!
Bidni covek; a covek je samo za zal i za muku zdaden!
Idi!
Kostana: Kuda?
Mitka: Zar mene pitujes kude ce ides? Zar ja da ti kazujem?
Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj!
Ti placi, i ja cu placem... Tebe ceka koliba, cerge,
kuciki i prosenje; mene - kuca, ognjiste, pepel, dim,
zena zasukana i s's testo umrljana.
Da te darujem, da ti dam... DA TI DAM BELE PARE ZA
CRNI DANI. A CRNI DNI TI DODJOSE! Eto ti gi! Sviriv!
Radujev ti se. Svirite, bre! A s'g, ajde, ostaj mi s's
zdravje! Zbogom! I cuti, ne tuguj, ne placi! _________________ Dial up POST PAID INTERNET:
042410669
username: vlasotince
pass: vlasotince
Pridružio: Sep 11, 2005 Poruke: 178 Lokacija: Lost in a dream
Poslao: Čet Apr 27, 2006 10:39 pm Naslov:
ZAL ZA MLADOST
-Takoj!
Moj brat katil...
moj, brat krvnik...
moj brat – nikad sreću da ne vidi.
„kući”...
Ete s’g dom sam, kući!
De, bre... Sviri!
Da sviraš
kako nigde nikoga nemam.
Ni brata,
ni tatka,
ni majku!
Ženu?
Eno gu.
Od brašno i testo oči vu se ne vidiv.
Nigde si ja nikoga nemam!
Ne!
Toj da mi sviriš,
„mou pesmu” da sviriš!
-Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
-Moju pesmu!
-Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo.
-I ja gu ne znajem.
Samo gu u noć čujem
i u s’n snujem.
A pesma je moja golema:
Kako majka sina imala...
čuvala...
’ranila.
Dan i noć samo njega gledala.
Što na sina duša zaiskala, sve majka davala,
a sin – bolan!
Porasnaja sin... Došla snaga, mladost...
Došle bašče, cveće, mesečina;
Zamirisale devojke!...
Sin poleteja.
Sve što iskaja, sve imaja.
Hatovi, puške, sablje, žene.
Koju devojku nije pogledaja,
samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.
Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari;
a on sve gi celivaja, sve varaja i
- bolan,
bolan bija.
Bolan otkako se rodija.
– To sam ja!...
Pa od t’j bol, jad
– dert li je, prokletija li neka
- eve na nogu ginem.
Idem,
pijem,
lutam po mejane,
dert da zaboravim,
s’n da me uvati.
A s’n_me ne vaća.
Zemlja me pije...
Noć me pije...
Mesečina me pije...
Ništa mi nije, zdrav sam, a
– bolan!
Bolan od samoga sebe.
Bolan što sam živ.
Otkako sam na svet progledaja,
od t’g sam još bolan.....
Eh, deca, deca slatka!
Pojte!
Puštite glas.
Ali čist glas!
Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas.
Zašto moje se je srce iskubalo,
snaga raskomatala,
ostarela...
Žalno, teško da mi pojete.......
-Koju, gazda-Mitke?
-Koju?
Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna?
Znaš li šta je karasevdah?
I toj težak, golem, karasevdah!
Tuj bolest ja bolujem.
Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja’ i ne naceliva’...
Još mi za lepotinju i ubivanju srce gin i vene!
Aha !...
Poj, Koštan
kako k’d se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari.
Noć letnja.
Šar-planina u nebo štrči,
a ispod njuma leglo pusto
i mrtvo Kosovo.
Drum širok, prav, carski.
Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme.
Mesečina greje...
Martinka mi u krilo, konj,
Dorča moj, ide nogu pred nogu,
a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene.
Sviriv mi oni i pojev.
T’nko ni visoko kroz noć i na mesečini sviriv.
A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma...
I toj ne pesma, već glas samo.
Mek, pun glas.
Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje.
Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada.
I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ...
A toj vreme više ne dođe.
Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem,
s’s otvoreni oči u grob ću da legnem.
Poj „žal za mladost”...
Za moju slatku mladost,
što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi.
Poj i vikaj gu.
Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne,
dođe, da gu samo još jedan put osetim,
pomirišem... Ah...... _________________ "Mi u Leskovac nemamo problema sas SEX. Mi imamo problem sas GRAMATIKU."
Pridružio: May 04, 2005 Poruke: 3925 Lokacija: medju javom i medj snom
Poslao: Čet Apr 27, 2006 10:52 pm Naslov:
... dert da zaboravim,
s’n da me uvati.
A s’n_me ne vaća.
Zemlja me pije...
Noć me pije...
Mesečina me pije...
Ništa mi nije, zdrav sam, a
– bolan!
Bolan od samoga sebe.
Bolan što sam živ.
Otkako sam na svet progledaja,
od t’g sam još bolan.....
_________________ success is a journey not a destination...
eve da imamo celu kostanu na forum pa mozda neko zeli da je procita neka uradi save as i nek procita ko nije mada i ko jeste nek se podseti treba jedna noc... a vredi......................
* Hadži-Toma
* Stojan, sin mu
* Arsa, predsednik opštine
* Mitka, brat Arsin
* Marko, vodeničar Tomin
* Magda, žena Markova
* Policaja, starešina nad pandurima
* Pandur
* Kmet ciganski
* Grkljan, Ciganin, svirač, otac Koštanin
* Kurta, ciganski pandur
* Kata, žena Hadži-Tomina
* Stana, kći Hadži-Tomina
* Vaska, kći Arsina
* Koca, drugarica njina
* Koštana, Ciganka, pevačica i igračica
* Salče, mati joj
* Vranjanci, Cigani, Ciganke, panduri. Vranje. Sadašnjost.
PRVI ČIN
Velika prostrana gostinska soba Hadži-Tomine kuće. Otvorena dvokrilna staklena vrata, a s leve i s desne strane široki prozori sa drvenim rešetkama. Kroz njih se vidi balkon sa svojim u bojama i rezbarijama drvenim stubovima. Oko balkona i prozora puža se loza i divlja ruža. Iza njih nazire se bašta, ulični zid sa velikom dvokrilnom na svod kapijom i ceo kraj varoši sa razasutim krovovima kuća, prorešetanim vrhovima i granama drveća iz bašta. A to sve nadvisuje stari krov saborne crkve na kome se blista zlatan krst.
Zidovi sobe su u „dolapima”, uzidanim ormanima, za čuvanje prazničkog odela. U uglu sobe je manji ikonostas sa zapaljenim kandilom, opkoljen srebrcim i zlatnim hadžijskim jerusalimskim ikonama iz Svete Gore, Rila, Peći. Oko ikona kite suvog bosiljka od škropljenja svetom, krštenom vodom, i venčići od duhovskih crkvenih trava. Pod je zastrt velikim ćilimom sa vezenim Solomonovim slovima. Oko ćilima uza zid, minderluci, pokriveni dugačkim ćilimom i jastucima crvene boje, tzv. „čupavcima”. Po zidovima, između prozora, obešeni razni zlatom, srebrom i srmom vezeni peškiri. Tavanice išarane krugovima od raznobojnih rezbarija iz čijih sredina vise veštački izrađene kriške lubenice, dinje i međ njima povešano suvo grožđe i žute dunje sa uvelim lišćem. Iznad prozora svuda rafovi prepuni poređanih sahana, srebrnih poslužavnika i zarfova za šolje od kafe.
Dan se smiruje. Po ćilimu igra klonuo sunčev zrak. Sa ulice dopire svirka, graja.
U sobu rupi puno devojaka kličući, pevajući i igrajući. Neke uzele tepsije mesto dahira; neke šolje od kafe mesto čampara, udarajući u njih.
VASKA (ide ka suprotnim vratima vičući): Stano, hodi i ti ovamo. Hodi da igramo i da pevamo!
OSTALE, DEVOJKE (odlazeći igraju i pevaju):
Šano dušo, Šano, otvori mi vrata,
otvori mi, Šano, vrata, da ti dam dukata.
Izgore me, Šano, mori, tvoja lepotinja,
tvoja lepotinja, tvoja krasotinja,
– oh lele, lele, izgoro’ za tebe.
VASKA (zadržava Kocanu, golicajući je i štipajući): Ovamo ti!
KOCA (otimajući se od Vaske, aliveć razdraga-no, strasno): Pusti me, Vaska! Jao, ne stiskaj!... Boli me, Vaska, boli!
VASKA (vuče je k sebi i ljubi): Čekaj ti, čekaj! Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlači je i ljubi.)
KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! – Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli!
VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?... (pokazujući joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?...
VASKA (prilazi Stani i hoće da je povede): Hajde i ti, Stano, sa nama da pevaš i da igraš. Niko nas neće moći gledati. Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo.
STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću! (plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek...
VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva?
STANA (odlučno): Neću, ne!
Iz bašte se čuje pesma i igra.
STANA (slušajući im pesmu, briše suze)
VASKA: A što plačeš?
STANA: Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate (okreće se uplašeno oko sebe): a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Koštanom...
VASKA: A što? A tebe zbog njega strah?
STANA: Strah me!
Na ulici graja, pesma.
STANA (pokazuje Vaski): Eto v’iš... A tamo, s njima, i on je.
VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti.
STANA: Jest, ništa. (pogleda na ulicu, odakle se čuje pored pesme i svirke i po neki pucanj iz pušaka): Kako ništa, kad eno i puške bacaju!
VASKA: E, kakve puške! Samo neka im ona, Koštana, zapeva, pa ne samo puške, već će i glave pobacati. A naročito on, naš brat, krasan naš brat!
STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo.
VASKA: Jest, svi. A što on da je? E, kad on ne bi bio, onda ko bi njoj po tri para haljina krojio i ne dukatima već dublama je kitio?
STANA (uplašeno, da ko ne čuje): Ćuti, Vaska, ćuti! Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje...
VASKA: E, nije on dosada već sve čuo.
STANA (uplašeno): Misliš zar i za one svilene haljine, što pričaju da joj dao? (vatreno): A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lažu oni, lažu! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva dočekali da batu kod njega ocrne.
VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te! Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže. (jetko): Evo, mi smo mu sestre, ti čak rođena, pa šta nam je za ovaj praznik dao i čime ponovio? Ništa. Ni „zelen list”.
STANA (zamišljeno, za sebe): A, poklon, dar!... Neka je on samo ovde, kod kuće, a to!...
VASKA: Jest. A Koštanu može da kiti.
STANA: Opet ti, Vaska... Ama nije!
VASKA: Pa, zaboga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča. Kad god je tamo išao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraćao. Nije hteo da ga silom, s pandurima, otrgne od nje, da ga sramoti, a s njime i sve nas, celu kuću. Koliko se puta otac noću dizao, išao s pandurima! A tamo, kažu, sada čovek ne sme ni da priđe. Pesma, oro, puške! Pa i krv često legne.
STANA (uplašeno): Jao, Vaska, jao! Zato majka cele noći sedi. Ni’ uzdiše, ni’ plače. Samo sedi, čeka. Boji se da ne čuje, kako ga krvava donose. (plačno): A njega, bate, baš nikako nema... (Na stepenicama čuju se oštri koraci i kašljanje.) Eto oca!
STANA i VASKA žurno izlaze.
Ulazi HADžI-TOMA.
TOMA (Ljut, prek. Od jeda kida brojanice, te rasuta zrna prskaju po sobi i oknima prozorskim. Zabacujući koliju, ide po sobi predišući):
Ja!?... Ja!?... I on to? I on kao drugi! „Mladost-ludost”. A zar ja ne beh mlad? Beh valjda slep, sakat, te me nijedna ne pogleda i pamet mi ne pomeri. Zar ja ne?... Otkad oženjen, hadžija već, pa ne smem u mehanu da uđem. Bojim se, videće me stariji, trgovci, ljudi... Ne žalim što troši, rasipa. Srma, svila neka je na njemu. Eno, hat mu leži. Sluge ga jašu, da ne oslepi od siline. A što on da ga ne jaše? Zar nema gde da izjaše? Čifluci, vinogradi, njive, livade... Da jaše – beg da je! I meni da je milo. Za koga tečem? Za koga ovako star sedim tamo u brdima, u hanu?... I evo, ako jedanput u godini siđem ovamo, dođem da se na ovaj sveti dan bogu pomolim, u veru da uđem, s prijateljima da se vidim, razgovorim, odmorim... da vidim njih, decu, dom, kuću svoju. (besno): A ono? Koga imam da vidim? Njega, s Cigankama po mehanama; i nju, majku, što samo plače i kuka... (gnevno): Ah! (viče ka vratima): Ovamo!
Ulazi uplašeno STANA
TOMA: Gde ti je majka?
STANA (vraća se): Sad će, oco! (viče): Nano!
Ulazi KATA.
TOMA: Gde ti je sin? Sin tvoj?
KATA (snebivajući se): Pa... ti znaš...
TOMA (besno): Ne znam! I ništa neću da znam! Ti si mu majka, ti si ga rodila! A šta ti znaš? Kad si i ti nešto znala? Nikad! Ništa! Od koje si familije? „Motikarke”! Ko ti beše ded, otac? Zar si ti bila za ovakvu hadžijsku, domaćinsku kuću?
KATA (bolno, prekorno): Oh, čoveče...
TOMA (ustremi se na nju): Ću’! Sad te zaklah! Usta da imaš, a jezik da nemaš! Ti! Takvoga sina imaš.
KATA (pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja!
TOMA: „Crna!” A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Otkako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna... Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova! (ka vratima kuda je Kata izišla): Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina, kako Ciganke oblači i „beli svet” poji i hrani...
Dolazi ARSA.
ARSA (zdraveći se): O, hadžija, Hristos voskrese i srećan ti dan!
TOMA (prekida ga gnevno): Eto ti tvoja Srbija! A za vreme Husejin-paše takve su se na četiri konja čerečile. A sad? Ciganima carstvo došlo! – Zar ja ovo da dočekam?!
ARSA (začuđeno): Šta, zaboga?
TOMA: To! Zar da mi na ovaj blagi dan, kada se i gora i voda veseli, moja kuća plače!
ARSA (dosećajući se): A, za to, nemoj za to toliko: Zašto?
TOMA: Zato što me rasplakao moj sin – nesin! Što mi se kuća raskućila, te ne smem da pogledam u oči čoveka, domaćina; što me... A da ga nemam, bar znam. Ovako: imam ga i nemam. I zaklaću ga kao vrapca! Neka se zna da je Hadži-Toma hadžija, a ne da hrani i čuva... (trza se, Arsi): A što ti stojiš? Sedi! (viče): Sveću!
ARSA: A, ne! Kakvo sedenje? Znaš da mesta nemam dok ovaj praznik ne prođe, ovi – ne sveti, nego, bože mi oprosti – ludi dani.
Ulazi VASKA unoseći sveću u zlatnom čiraku.
ARSA (Vaski): Vaska, idi ti kući, kćeri, i nađi se kod majke, te dočekujte goste. A onom Stamenku kaži: živ da me ne čeka, ako i on sada ode od kuće i zapije se. Tu da je! Kod kuće! Stoku neka gleda i čuva.
VASKA: Hoću, oco. (Odlazi.)
TOMA (za sebe): „Gosti... kuća... stoka”... A moje? Sve ode. I idi, pa mu se raduj kad se rodi. Od ovolicno (pokazuje rukom): od „mrvu mrvku” hrani ga, čuvaj, gledaj, da, kad se umire, ima ko oči da ti zaklopi, sveću zapali, da ti se dom, ognjište ne ugasi... A ono!? (gnevno): Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni boga, nikoga ne vidi i ne sluša... More, što kamen ne dobih, nego njega, sina?!
ARSA: Nemoj toliko, hadži! To je. Sad, šta ćeš mu?
TOMA (uzdržavajući se): Ništa! Ti – ništa!
ARSA (uvređeno): Pa šta mogu ja? Zanat joj je to? A ona to s majkom i ocem radi. Sviraju – šta drugo i mogu oni, Cigani? A da je ona žena, hajde de. Ali ovo je devojka. I poštena. Što je pravo, pravo. Svi dušu nosimo. Ali za to...
TOMA: Eh, poštena! Sigurno radi njenog poštenja toliko se besni i trči oko nje.
ARSA: Ništa ti još ne znaš, hadži! Oni mladi, pa već čovek i da se ne ljuti. Ali što za ove druge, starije, domaćine! Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već – on se lud i rodio.
TOMA: More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj? Ovo, ovo ti meni kaži: zar ja na ovaj sveti i božji dan, pa ovakav da sam!?
ARSA: Ama i meni nije lako! Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno. Tavan, prozori, sve kuršumima izrešetano. I veli „Još su tamo!” A ja koga da pošljem? U koga da se pouzdam? Koga imam?
TOMA: Nikoga! Sve živo pomrlo!...
ARSA: Pa koga? Zar Tasu kmeta? On, ako ode tamo, ili sve na mrtvo ime isprebija, ili i sam s njima zasedne, pa onda još veći lom, još veća muka. A pandura ako pošlješ, oni ga izbiju; a već policaju ni da pogledaju.
TOMA: Vlast!...
ARSA: A ja šta da radim? Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to naši, moji, tvoji. A nju? Jedanput je proterah u Tursku. I dok se duvan ne sredi, vinogradi ne obraše – lepo, sve mirno! Ali čim nastupiše ovi praznici, ove slave, ove mesnice, čim se napiše, odmah pređoše u Tursku i dovedoše je! Oteli je, pobivši se s Arnautima. Čitavu bunu digli na granici, dok je ugrabili. I dovedoše je! Sad, šta ću?
TOMA (plane): Pa ubij! Zar za njih, Cigane, jošte muka? Pa ja, u tursko vreme, po deset od njih da na jedan kuršum nanižem, pa još tada oko da mi ne mrdne, a kamoli sada...
ARSA: Eh, nemoj to! Prošlo je to vreme. Nego, ovo će valjda trajati dok je ona devojka; a posle, kad se uda, neće valjda toliko za njom trčati.
TOMA: Pa što se ne uda? Što ti to... Silom! Zašto si vlast?
ARSA (pravdajući se): Pa to i radim. Gledam. Svakog dana govorim onom njihovom kmetu i pretim mu. „Neće”, odgovara on. „Ona nas, Cigane, i ne gleda.”
TOMA: A, neće?
ARSA: Neće. Eno, Alilov sin, Asan; otac mu, Alil, bogat, „na parama leži”, i hoće je. Prosi je toliko puta!
TOMA: Pa što ti, bre, to ne?... Kakva si ti vlast, kad ne možeš? More, i tebi je ona pamet zavrtela.
ARSA: Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam. (sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka): Eto, čuj! Već počeli i iz pušaka.
MITKA (spolja): Sablju, mori, i pušku! Konja, Dorču mi izvedi! Dorčo, sine mrtvi, noćas ćemo ja i ti... aah! (Bat konjski.)
U sobu rupi Policaja.
POLICAJA (zaduvan baca štap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti štap, i vlast, i služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.)
ARSA: Kuda?
POLICAJA: Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno. (očajno širi ruke): Ovo je na sve strane!
ARSA: Pa zašto imaš ruke? Udri! Kamo ti panduri?
POLICAJA: Kakvi panduri? Pošljem ga, a on izvrne pušku, pa i sam s njima zasedne. I onda šta ja mogu? Evo, Ristu bojadžiju – ne silom, već molbom, i to kakvom molbom, jedva ga dovedoh kući. Napio se. Iz mehane izneo sto nasred čaršije, pa zaseo i psuje: i tebe, gazdo, i načelnika, pa čak i mene, i sve. (Tomi): A sad, hadžijo, tvoj sin ode s Koštanom u Sobinu. I što će sad tamo tek da nastane!...
ARSA: Eto, hadži, i vidi! Pa sad? Šta da radim? (policaja koji polazi): Čekaj ti. (Tomi): Zbogom, hadži! (Odlazi.)
Graja se već sasvim izgubila u daljini. Veče pada. Čuje se pesma:
Slavuj-pile, ne poj rano,
ne budi mi gospodara;
sama sam ga uspavala,
sama ću ga razbuditi:
otići ću u đul-baštu,
uzabraću struk zumbula,
šinuću ga po obrazu:
– Ustaj, ago, ustaj, drago!
TOMA (strese se): Ah, sinko! Zar ovakav božji, mili, sveti dan, i ja ovako da ga dočekujem! Ne, sinko! Nećeš ga ni ti da zaigraš i da zapevaš! (odlazi i viče): Hata mi sedlaj!
Ulazi KATA.
KATA: Šta se od moje kuće ovo načini? Oh, Gospode, što mi ovoliko crno dosudi i pisa? (kune): Oh, sinko, što za nju kuću ostavi, što majku osramoti? Što se u nju zagleda – oči joj ispale! Što te omađija – usta joj otpala!... Oh, Gospode! Čime te, Gospode, naljutih?... Koga naružih, koga ogovorih, koga sirotog ne nahranih i ne napojih; kome loše pomislih te mi ovoliko, Gospode, crno, crno dosudi? – Zar majka rodila, čuvala, pa sad majka ne valja, a ona, Ciganka dobra?... (odlučno): Da kunem, oh, da kunem! (skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog da... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj božji dan rasplakao, a tebe dabogda, da bog... (stresa se): Oh, ne! Čekaj, bob da mu bacim! Da vidim šta mu stoji. (Odlazi i brzo se vraća sa sitom. Preokreće ga i stavlja nasred sobe. Klekne, i nagnuta nad njim počne po njemu da razmeće zrna. Mesečina jako prodrla u sobu. Okreće leđa mesečini): Oh, ova mesečina! (vrača, razmeštajući zrna): „Postelja mu prazna, put dalek i krvav!” (preneražena odgurne sito): Ne, Gospode! Ne krv! Molim ti se, Gospode! Ništa njemu da ne bude, a sve na moju glavu! Sin mi je, čedo! Što rekoh da ne bude! Usta mi otpala, usta što izrekoše...
3 a v e s a _________________ Dial up POST PAID INTERNET:
042410669
username: vlasotince
pass: vlasotince
Sobina, predgrađe vranjsko. U prostranom dvorištu vodenica od trošnih zidova, pobelelih od brašna. Oko nje, već zarasli travom, razlupani i truli vodenični kamenovi između kojih se vidi jaz vodenični, u kome prska i šumi voda. Sproću vodenice kućica sa doksatom. Na sredi dvorišta „ćutuk” i kameno korito od stare, presušene česme. Na kapiji stoji obešen fenjer, koji zajedno sa mesečinom osvetljuje vodenicu i oko nje tamnu goru, čija se debela, mrka kestenova stabla crno ocrtavaju.
Iz doline počinje da dopire svirka i pesma.
Na stepenicama od kuće sede Marko i Magda, osluškujući.
Svirka i pesma burnija i sve bliža. Počinju da se razabiru dahire, zvon čampara i pesma:
Kraj Vardar mi stajaše,
t’nke puške frljaše.
MARKO (odlazi ka kapiji i vraća se radostan):Gazda, gazda!
MAGDA (polazi ka kapiji): Koji?
MARKO: Mlad, mlad!
MAGDA: Slatko moje dete, seća se ono dade svoje!
Uz pesmu, svirku, ulaze KOŠTANA, STOJAN, SALČE, GRKLjAN i ostali.
KOŠTANA (pevajući i igrajući):
Kraj Vardar mi sedeše,
t’nke puške frljaše.
– Ja ne žalim snaga ta,
žalim srmali jelek,
haj, haj, srmali jelek!
STOJAN (Magdi): Dado, Hristos voskrese i srećan ti dan! Ali, da se ti ne ljutiš što ja ovako dolazim?
MAGDA (grli ga): Čedo moje! Pa ti si nam gazda, sinko, šta mi protiv imamo!
MARKO (ljubeći Stojana u ruku): Srećan ti dan, gazdo.
STOJAN: (pokazujući na kuću): Tamo! Unutra! Kod dade! I njoj je sada Uskrs i svetao dan. (grleći Magdu): Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao.
MAGDA (razneženo): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna. (razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša.
SALČE (Koštani, koja gleda oko vodenice u drveće, goru): Kosa ti se zamrsila. (Opravlja joj kosu i odelo.)
KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (pokazuje na goru): Šta je tamo! Gora?
MAGDA: Gora, kćeri!
KOŠTANA (radosno se unosi, da što bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora?
MAGDA: Ta je, kćeri.
KOŠTANA (Propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda. Duboko udiše i miriše): Ala miriše gora! (Magdi): A je li to ta tetka, gora, što po njoj nekada komita četu vodio? I mnoge majke ucvilio, rasplakao, u crno zavio, a najviše majku Jovanovu? Sina jedinca, Jovana joj zaklao. Pa... majku, oca, sestre, sve ih naterao da igraju i da pevaju? – Otac igrao i plakao:
Jovane, sine, Jovane,
ti si mi, sinko, prvenac!
I majka plakala:
Jovane, sine, Jovane,
ti si mi jagnje đurđevsko!
I sestra plakala:
Jovane, brate, Jovane,
ti si mi cveće prolećno
(uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?...
MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! – A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! „Lošo je” da se sad plače.
STOJAN (sa čardaka): Košto, pesmu!
KOŠTANA: Koju?
STOJAN: Pesmu, kao što je tvoje lice, grlo, kose ruse...
KOŠTANA (zaradovana): Eh, zar baš ruse kose?
STOJAN: Ruse, meke, još nezamršene!
KOŠTANA (peva):
Mirjano, oj Mirjano,
imaš ruse kose, Mirjano!
Daj da gi mrsim ja,
daj,Mirjano, daj, daj!
Ulazi MITKA, vodeći za sobom konja.
MITKA (Marku): Je li toj Hadži-Toma, bre?!
MARKO: Nije on, gazda Mitko, nego je mladi gazda.
MITKA (zabacuje uzdu konju o vrat): S’g će batka da se vrne. Neće mnogo da mi te ostavi. Tiki, samo da nadzrnem. (za sebe): A i mnogo nećem jošte da živim! Četiri, tri, dve – najviše još polovin godinu. U jesen, slunce kad počne da kapnuje, t’g ću i ja da si umrem. Zajedno, ja i slunce će si idemo! (čuje se konjski bat i rzanje): Ja! Zar te je žal, bre, za mene? Eh, Dorčo! Hoćeš šićerč’k. Ima batka za tebe. (vadi iz pojasa šećer i pruža konju): Na, Dorčo! Na, sinko!
KOŠTANA (peva na čardaku):
Mirjano, oj Mirjano,
imaš čarne oči, Mirjano!
Daj da gi pijem ja,
daj, Mirjano, daj, daj!
STOJAN: Dado, umreh ti!
MITKA (ostavlja konja koga Marko odvodi i penje se čardaku, nabijajući fes na oči): Eh, Koštan, bre! Živa rano, bre! (plačljivo): Plači, Mitke, plači! (trza se): Ali ne! S’g na ovaj dan ni loša misal ne pada, a kamoli sluza. S’g na Voskresenije gora i voda se veseli. Tiki ja sam si nešto mnogo žalan. Od grobje idem. Na pobratima sveću zapali, pa zar se mnogo ražali? Polovin čovek bidna! I još k’d nju čujem, njojnu pesmu i njojno grlo – ete, dori, pupak me zaboli. (Penje se na čardak. Besno Salčetu): Salče, stara đidijo, mori! Vidiš li? A „naše” k’d beše? K’d mi ovakoj mladi i ubavi besmo? Sviri, mori, i poj, zašto će te ubijem? Će te zakoljem samo da te ne gledam tako staru i zbrčkanu. De, onuj našu, staru, mekamlijsku: kako za mladost i lepotinju srce gori i izgori...
STOJAN (posrćući, silazi sa čardaka i tare usta): Usta mi izgoreše!... Oh!
KOŠTANA (silazi za njim; i brižno oko Stojana): Bolestan si? Da ne sviramo i ne pevamo više? Hoćeš, a?
STOJAN: Daj da te ubijem!
KOŠTANA: Zašto?
STOJAN: Zato... zato što te volim, a ne smem da te volim.
KOŠTANA (srećna, iznenađena, grca): Ne, Stojane! Nemoj da me...
STOJAN (upada): – lažeš! Ah ne lažem te, Košto! Sve bih ti dao. A i sada, evo, sve da ti dam! (vadi sahat, kesu, ćulibarsku muštiklu): Na!
KOŠTANA (odbijajući): A ne, ne! Neću to od tebe! Neću od tebe novaca! (sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu): Evo ja... ja ću tebi da dam.
STOJAN (grcajući): Usta mi daj! (Privlači je.)
KOŠTANA (trza se, odriče glavom): Ah, ne!
STOJAN (rukom za njena prsa): Grudi!
KOŠTANA (beži ka materi): Aman, ne!
MITKA (sa čardaka): Grkljan, Koštan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da dođe i da mi poje, zašto ako njuma nema, sve će da ve potepam! (ustaje, silazi sa čardaka): Neću više ovde. Ovde mi na staro, na moljci miriše. U bašču, na ava, na zelenilo iskam! (Asanu): Asane bre, uz njuma li si jednako? I oca, i majku, i kudeljke i sve gazdinstvo ostavi, sam uz njuma da si! Ako, ako, bre Asane, veni, tuguj za njuma, jer od karasevdah pogolem boles nema. Istina, lice ti je cigansko, ama oči bolne imaš. (Koštani): Poj, bre, Koštan!
KOŠTANA (predusreće Mitku pevajući):
Katinku grlo bolelo,
Katinke, lepa devojko.
MITKA: (bacajući novac Koštani u njeno dahire): Na! (za sebe): Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi, što me oženi, zarobi... Zar sam ja bre bija za ženu? (gleda u Koštanu): Ovo je, ovo bilo za mene... Ah, brate, ti mene oženi, zarobi i vrza, a tebe Gospod! (zagleda sebe): Zar ja s’g ovakav da sam? Eve: i čakšire, i pojas mi se sm’knuje! Snaga mi većem haljinku ne drži. (Slučajno poklekne. Prkosno se ispravlja. Ispruža nogu i lupa njome): Kosko, zar već ostare, te se već treseš? (okreće se Ciganima, besno im preteći jataganom): Grkljan! Salče! Ovam’! Zašto s’g ću sve da... (Seda, zavaljuje fes, razdrljuje prsa.)
KOŠTANA, SALČE I OSTALI (Sedaju podalje od njega ponizno, zbijeno.)
MITKA (mračno): Svirite mi!
GRKLjAN (uplašeno): Šta, gazdo?
MITKA (još mračnije): Žal, bre, da sviriš. A kako moj žal – nigde dokle turski hat ide – nigde ga nema!
STOJAN: Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (grli Mitka): Oh, bato!
MITKA (bolno): Beše moje!...
KOŠTANA (tražeći bakšiša dolazi do Mitke pevajući):
Bog ubio, Vaske, tvoju staru nanu,
što te dade vrlo na daleko,
na daleko, Vaske, tri godine dana.
MITKA (rukom je zaustavlja dalje od sebe): Potamo. Ne priodi mi! A bakšiš? Daću... Jer... – Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi, što me odomi, oženi... Što me ne pušti da idem. U svet da si idem. Tiki, koj što pravi, a on: „Mitke, dom, u kuću da sediš, ženu i decu da gledaš. Ne skitaj se, bre, i ne krvi, zašto će te, možda, ubijev!”... A koga da ubijev? Mene li?
GRKLjAN: Eh, zar tebe, gazda? Taj se još nije...
MITKA (upada besan):... Rodija. I neće da se rodi. Zar mene bre da ubijev? Mene? Što gi još u tursko vreme, po Skoplje, Solun, Serez, kuda me onaj moj brat praćaše po trgovinu... i t’g, sve što od tursku veru i po carski drum nađešem, sve terašem ispred sebe... I paše mi se sklanjašev... „Mita je toj, vikav, na čorbadži-Arsu brat!” Pa zar mene da ubijev... Tiki, pa i da me ubiše! Zar je ovoj kakav život? (Nabija fes. Teško, gorko): Eh, Stambolke Redžepovice, mori, žalna pesmo moja! Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidžik ostane da čuva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaje. I toj hajdučki! Noga da ne šušne. Noć padnala, mesečina se spustila, a ona, Redžepovica, čeka me. Legla na dušeci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cuneš, pa da se zaplačeš! Ruke više glavu frljila, kosu crnu, fildiš, rasipala oko sebe i – čeka me! Gleda u vrata, gleda kako bi me odma, još od prag, s’s svoje puste crne oči opila, izela... Gleda, čeka me, i poje!
Rafistinde on alma,
beš i al, beš i alma!
Na raf ima deset jabuka, pet za men, pet za teb. (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu...
STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi...
MITKA (razdragan, zanesen): Nemam ja, bre, lošu premislu na njuma. Tatko mogu da vu bidnem. Tiki – milo mi! Duša mi još, bre, iska. (bolno Salčetu): Salče, ti me znaješ? Znaješ li, Sadče, „moje” kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (posmatra je): A i tvoje, beše mnogo! Nego s’g i ti ostare, ispeče se. (odbija je rukom): Trgni se ustranu, da te ne gledam, zašto kad tebe gledam, mislim mnogo na sebe. (okreće se Koštani): Koštan! De, poj! Bakšiš? Kesa? Eve na!...
SALČE (Mitku): Drugi put će ona to, Mitke, drugi put!
KOŠTANA: Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.
MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke nagore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica, da si. Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne. Ona, Redžepovica, će mi se upije u pamet i će se razbolim. Bolovaću. Nedelju dana mrtav bolan će da bidnem za njuma... Ne li me izdadoše, potkazaše? Dremka me uhvatila na njojno zrelo, belo, grlo, a stari Redžep iz dolap, kuda se bija sakrija – s’s jatagan na mene poleteja. Ona videla, pisnala, brgo od sebe svilenu košulju skinala – i drž za jatagan. A nož, znaje se, svilu ne seče, te ja tako živ... A njuma, posle, živu gu u vreću vrzali i u Moravu frlili. (ustaje, besno vadi jatagan): Svirite mi bre, i pojte, zašto... (Salčetu): Ti li mori, veštice, ne davaš! Ovamo ti! Ovam! Ti ćeš da mi igraš i da baješ! S’g te svu na paranparče iseko’! Ti ćeš, starke, po jatagan da mi igraš i da baješ, kao veštica u nekrsteni dni što na sneg i na mesečinu igra. I ti ćeš takoj! Ovamo ti! Ovamo, veštice, ovamo koske stare da ti rastresem.
Utrči MARKO
MARKO (uplašeno): Gazda, hadžija stari!
STOJAN (đipi uplašeno): Otac! Šta ću mu ja? (Polazi kapiji da je zatvori)
SALČE (zaustavlja ga): Ne, sinko, otac ti je!
STOJAN: Šta ću mu ja sada? Šta ću... Šta me traži?
KOŠTANA (zaustavlja ga): Nemoj, Stojane! I ja te molim.
STOJAN: Pa baš zbog tebe – neću. Jer znam da će on sada sve na tebe! Za sve ćeš ti biti kriva.
KOŠTANA: Neće, neće! Samo ti nemoj!
Čuje se bat konjski, rzanje, zvek dizgina.
TOMA (iza pozornice viče): Marko!
MARKO istrči. Sjahivanje.
Ulazi TOMA.
MARKO mu ostrag, ponizno, ispravlja izgužvane čakšire i koliju.
TOMA (unezvereno, ne mogući da dođe sebi): Pa?... a?... To? To? (okreće se Mitki): Aferim, Mitke! Tako! Iako si stariji, otac da im budeš, i onda da ih poučiš, odvratiš, a ne ti još prvi među njima... Aferim! (ustremi se Magdi): A ti? Tako li se stari gazda poštuje?
MAGDA (ponizno): Oh, gazdo!
TOMA: Tako li se moj hleb jede?... Nego kao veliš: „stari gazda star je, umreće, a mi mladoga da čuvamo.” A, to li?
MAGDA: Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja...
TOMA: „Magda moja, vodenica moja”... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde? (Marku): Pušku!
MAGDA (pada pred njim): Gazdo, gazdo...
TOMA: Pušku, pa sve da ubijem! Sve, da zapalim! Nikoga da ne vidim, nikoga da ne gledam! Sve da...
MAGDA (vije se ispred njega): Ne gazdo, ne!...
TOMA: ... Nikoga! Sin?! – Sinule munje pa u čelo! (Stojanu): Kući, bre! Bar da te ne gledam!
STOJAN pokunjeno, i gologlav, odlazi.
MAGDA (ponizno Tomi): Nemoj, gazdo! Ne ljuti se toliko!
TOMA (besno): Kako? Da se ne ljutim? Šta sam ja?
MAGDA: Gazda! Gazda! Stari, mili, slatki gazda! (ljubi ga u ruku): Nemoj, gazdo! (pokazuje na jelo, piće): Sedni!
TOMA (zgranuto): Još i da sednem?
MAGDA (preklinje, moli ga): Sedni, te s tobom u kući sreća, blagoslov da mi sedne! Berićet, blagota s tobom u kući da mi zasedne. Sedni! Okusi! Samo hleb, so!
MITKA (Tomi): Sedni, sedni! Zar ne znaješ da se ne valja, da je loše, kad se na ovakav sveti i veliki dan dođe, pa da se ne sedne, ne okusi hleb, so... Zar ja da ti to kazujem? Zašto si hadžija?
MAGDA (pokorno): Berićet, gazdo, i blagota od stoke da mi s tobom u kući zasedne i da se umnoži.
TOMA (lomi se): Eh, molite boga, što je ovaj sada sveti blagi, božji dan. (prilazi pobožno i seda za sofru; strogo): Hajd, daj, ali brzo!
MAGDA (srećna podmeće mu jastuk, nudi ga jelom, vinom): Uzmi, gazdo. Okusi što bog dao! Nemoj, na ovaj sveti, božji dan! (pruža mu čašu): Okusi, gazdo!
TOMA (krsti se, uzima čašu): Eh, Magdo! (pije): Nego hajd! Hajd, srećan ti dan i Hristos voskrese!
MAGDA (ljubi ga radosno u ruku): Vaistinu voskrese! Oh, hvala, slatki gazdo!
KOŠTANA, SAJGČE I OSTALI (hoće da idu).
MITKA (zaustavlja ih): Stoj! Kude vi?
KOŠTANA (pokazuje na Tomu): Ljutiće se...
MITKA: Ovamo, ti! Mene gledaj! Ja ovde... Poj!
KOŠTANA: Nemoj, nemoj, gazda-Mitke, pa posle hadžija da se... (Pokazuje sa strahom na Tomu.)
TOMA (prezrivo): Šta „hadžija”? Šta ja imam na vas? Zanat vam je to. Možete. Otpevajte... Bar džabe bakšiš da vam se ne da.
MITKA (Koštani): Ti samo poj! A koj na tebe ruku digne, ja sam ovde!
KOŠTANA (počinje pesmu):
Hadži-Gajka, hadži-Gajka
devojku udava...
Em je dava,
em je ne udava...
MITKA (prekida je): Neću tej stare, tej mrtve, hadžijske pesme! Drugo!
KOŠTANA (peva):
Dude mori, Dude, belo Dude,
kako tebe, Dude, nigde nema,
ni u Tursko, mori, ni Kaursko.
Zapali me, Dude, izgore me,
napravi me suvo drvo,
suvo drvo javorovo,
od drveta sitan pepel,
od pepela miris sapun,
pa s’s njega da si miješ,
Dude, mori, belo Dude, svoje lice!
MITKA (Koštani): E, s’g dede onuj: Kako k’d Kumanovo čuma bi’, k’d se ludi i besni Stojan zagleda u Stamenu, od ujku sestru, pa ili grad da pali ili Stamenu da uzme. I tri dana crkve zatvorene, tri dana čaršija zatvorena. Stamena kuka i moli:
Stojane, more Stojane,
gde se je čulo, razbralo,
brat sestru more da zema?
A on, pusti i besni Stojan, odgovara:
Stameno, mori Stameno,
Stameno, kito proletnja,
Stameno, zrno biserno,
jesi li čula, razbrala:
duboka voda brod nema,
visoko drvo hlad nema,
ubava moma, mori, rod nema.
TOMA (za sebe): Da, jest, zna se: lepota, doba, rod, starost nema (trza se, Marku): Marko (daje mu novaca pokazujući iza sebe na Cigane): podaj im, i dajte im da jedu i piju. (gordo): Jer ne sme da se kaže, da je neko sa Hadži-Tominog imanja otišao gladan i žedan.
MARKO (dajući Salčetu novac): Od hadžije.
SALČE, GRKLjAN I OSTALI (Oslobođavaju se, razuzuruju se i počinju da sviraju.)
TOMA (prekida): Dosta, dosta.
MAGDA (donosi u jednoj ruci tepsiju, poslužavnik, sa raznim jelom, a u drugoj ruci bokal. Meće na sofru pored ostalog jela i pića i nudi ponizno Tomu): Ne ljutiš se, gazdo, više onako na mene?
TOMA: Pa, Magdo, kako...
MAGDA: Nemoj, slatki gazdo, nemoj da se ljutiš što smo mladoga gazdu... Ti znaš da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete. Znaš koliko sam te služila pa mi nikada reč ne reče a kamoli da se naljuti.
TOMA (malo toplije): Jeste, Magdo, verno si me služila.
MAGDA: Služili smo, gazdo. I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo. Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, božji dan doći. Pa cele godine čuvamo za tebe evo ove kruške „ma-slarke”, što znamo da ih voliš, a evo i jabuke. Sve to rukom birane. Evo i vino što je za tebe Marko cedio, bez peteljke, sve zrno po zrno.
TOMA (odobrovoljen, pruža ruku Marku): Hvala, Marko.
MARKO (ljubi ga u ruku): Hvala, gazdo, i srećan ti praznik!
MAGDA (nudeći ga): Uzmi, gazda. Sve je isto ono što si voleo kada, kao nekada, leti po mesec dana ovde dođeš da se razonodiš i provedeš.
TOMA (setno): Da, kao nekada. (padne mu pogled na presušenu česmu): A ćutuk, česma presušila?
MAGDA (izvinjavajući se): Jeste, gazdo. Ove godine sasvim presuši. Šta nismo činili! Ali ne ide. Gore, u šumi, izvor mu nije više čist. Počeo je da se meša sa zemljom i trulim lišćem. Nije više onako jak, silan i čist kao ono kada ga ti pronađe i sprovede ovde u česmu.
TOMA (stetno, više sebi): Da, da, zajedno sa mnom i on se presušuje i pozemljuje.
MITKA (Koštani i ostalim): Svirite bre i pojte već.
KOŠTANA (peva):
Stojanke, bela Vranjanke!
Kad te je majka rodila,
na šta je okom gledala:
da li na sunce sjajano
ili jablanče tanano?
Bre gidi, džanum, Stojanke,
Stojanke, bela Vranjanke!
TOMA (Prvi put se okreće Ciganima. Strogo, znalački posmatra Koštanu, sebi): Silan glas... Ali dosta!
KOŠTANA (produžava pesmu):
Jas li te gledam kroz mare
u tija džanfes šalvare,
gde tiho mineš po dvore,
kako jelenče kroz gore,
ne znajem ništa za sebe,
bre, lele, lele, momiče,
momiče, zumbul devojče,
pogiboh dušo za tebe!
TOMA (uzbuđen, uzrujan): Da jest... jest...
KOŠTANA (nastavlja)
A kad ti vidim dve oči,
dve tamne oči, dve noći,
kail sam mnogo na tebe,
ja da te vodim za sebe,
pa kud mi majka živuje,
da mi te ona miluje,
da živiš kako gidija,
da gučeš kako kumrija,
bre, lele, džanum, Stojanke,
Stojanke, bela Vranjanke!
TOMA (grčevito čupa koleno): Ne tako, ne toli ko silno... Dosta, dosta . .
FAQ - Često Postavljana Pitanja
Traži
Lista članova
Korisničke grupe
Profil
Proveri privatne poruke
Pristupi
