Ovde možete pronaći tekstove o studentskom protestu. Svi tekstovi su u word .doc formatu i možete ih skinuti na vaš računar ako kliknete na ikonicu pored imena fajla.
10 godina studentskog protesta (Bojan Milić) 46.5 kB -
Srpska fronda (Čedomir Antić) 191 kB -
(Čedomir Antić) 172 kB -
Čini mi se da (Saša Mladenović) 52 kB -
Iz outlooka 34 kB -
Hrabri u vreme kukavičluka (Tanja Milovanović) 46 kB -
Iz ugla ilegalaca (Milan S. Milutinović) 132 kB -
Posle deset godina (Saša Ćirić) 126 kB -
Posveta spomenici 23,5 kB -
Profesor Ljubiša Rajić 37 kB -
Protest 43 kB -
Reč priređivača 24 kB -
Sociološki pogled na Beograd (Sreten Vujović) 33,5 kB -
Spomenica 98 kB -
Studentski protest (Ivan Marović) 34,5 kB -
Studentski protest (Oliver Dulić) 63 kB -
Studentski protest 70,5 kB -
Kompletno (Goran Piljak) 85 kB -
SASA MLADENOVIC-IZ ZBORNIKA DESETOGODISNJICA STUDENTSKOG PROTESTA 1996/97 (GDE SU I STA RADE JUNACI NJEGOVOG ROMANA DANAS!?)-
Čini mi se da šta god napisao – malo je, a čega god bih se setio, bilo bi prepoznatljivo po nečemu što već stoji u romanu „Rt dobre nade”.
Deset godina kasnije?! Šta reći a da ne zvuči patetično, šta reći a da ne zvuči pomalo pretenciozno ili pak, šta reći a da ne zvuči nimalo razočaravajuće?
Imali smo dvadeset i kusur. O čemu smo mogli da razmišljamo i čemu da se nadamo? Maskirne uniforme unezverenih lica, prosjaci iskidanih tela, zadovoljna lica dilera, prazni rafovi prodavnica, autobuske konzerve sa izgužvanim putnicima, kabrioleti novijih generacija iz kojih trešti turbo folk – čedo establišmenta obrijanih glava, debelih kajli i jeftinih frajlica; OK-koralni obračuni i bombaški procesi na svakom ćošetu, suicid, razvrat, blud, sekte...i hiljade i hiljade razloga zbog kojih bi trebalo preduzeti bilo šta! Ali kako?
Bilo je jedino pitanje koje smo, mi sebi, tih devedesetih godina postavljali živeći u Studentskom domu – socijalnom leglu svega i svačega, a više nego dobro kontrolisanog od istih ljudi koji će i kasnije posle demokratskih promena zauzeti položaje svojih gazdica.
Kakve li slučajnosti da je i jedan od naših najvećih pisaca, a danas gotovo zaboravljeni, Branko Ćopić, takve likove opisao kroz sudbinu psa i mačke. Psi vazda trče za starim gospodarom, a mačke se uvek ulizuju novim, govorio je dobri Ćopa, ali za tadašnje čitaoce će on, verovatno, ostati kao pisac „Doživljaja Mačka Toše”.
To nam je valjda sudbina, mentalitet ili nešto treće. Da su samo prve dve stvari, davno bi trebalo dignuti ruke i otići put bestraga, ali...postoji i nešto treće. Zbog tog trećeg smo i ustali te 1996. i ušli u otvoreni obračun ne sa Slobodanom Miloševićem, njegovom partijom ili njegovim sistemom vlasti već sa jednom generacijom stasalom u vremenu socijalnog blagostanja. Nisu bili krivi ni oni nesrećni policajci, koje su pod tenzijom direktno sa ratišta slali na nas. Do juče možda osećali ledeni zadah smrti gledajući ispred svake lokve, ili bilo kog mesta gde ih je čekala mina ili neka cev, a danas ih slali na neku studentsku „balavurdiju” koja i ne zna kolika je tanka linija života od smrti. Šta bi dali da su tih ledenih dana imali slobodne dane?A njih slali na nas! Možda su nas zato i tukli?
A za to vreme gomila naših roditelja i dalje je sa setom prepričavala kako su vikendima roštiljali, leta letovali po vojnim, zdravstvenim ili radničkim odmaralištima, a zimi ćaskali sa Bojanom Križajem na Belašnici ili Kranjskoj gori; kako su odlazili na piće u Zagreb, a po garderobu u inostranstvo i kakve ne druge bahanalije, pokazujući požutele slike sa modernim frizurama, košuljama sa čikaškim kragnama i zvoncara kao da su dolazili sa rodea.
A gde smo bili tad mi – njihova buduća deca? Da li su mislili da će svi kafanski računi biti plaćeni na račun nekih sindikata? Ili su možda mislili poput Tole Dačića, da je dovoljno da nam oni daju snagu, a za ostalo će se nekako snaći?
To smo i shvatili, ali opet se nije moglo mimo njihove volje. Na kontramitingu – mi naspram njih i oni koji su bili sa nama – bolje da nisu bili. Pregovarali su sa njima, dok su sa nama razgovarali, a između sebe su bili kao rogovi u vreći! Očito da su stare navike, iz vremena „ko će biti predvodnik kozaračkog kola”, i dalje deo njih.
Protest se završio! Opet su govorili kako se ništa nije promenilo! Mi smo nastavili da živimo po svome ispaštajući grehove „toga što se ništa nije promenilo” iako smo znali da smo napravili nešto, možda nedovoljno tada, ali nešto veoma krupno za vreme koje sledi. Napravili smo milimetar pomaka u svesti običnog srpskog čoveka koji se hranio informacijama serviranih od strane režima. Od tada „nešto drugo” nije bilo strano i izdajničko, već je postalo odraz novog vremena. Duh tranzicije je zakucao na srpska vrata, ali su vrata bila previše zarđala da bi se lako otvorila!
Došla je 99. „Milosrdni andjeo”, kakve li patetike za sejanje „smrtonosne demokratije”
Opet su u rat slali nas! Tek svršene srednjoškolce, studente, mlade oficire koji ni porod nisu stigli da zaseju, seljake koji su ostavljali nepoorane njive...
Dašak nekog novog vremena koji se naizgled pojavio, nestao je. Opet smo počeli poraze da pretvaramo u pobede i da od starih stvari gradimo još starije.
Za to vreme reka iste one dece koja je kuljala mesecima 96/97. ulicama Srbije, kulja ulicama evropskih gradova.
– A gde je Šone? – nedavno upitah nekadašnjeg cimera Peketa, posle nekoliko godina pogubljenih veza.
– U Americi. Otišao sa Jelenom, čim je ona diplomirala. On radi na nekom onkološkom institutu, a ona se zaposlila u nekoj farmaceutskoj industriji,i trebalo je do sad da doktorira –govorio bi mi cimer.
–A šta je sa Pajom? – pitao bih za docimera.
–Ne znam. Poslednji put smo se čuli 99. kad mu je brat poginuo na Kosovu...ali skoro mi neko reče da se nije oženio i da radi nešto van struke – usledio je cimerov odgovor.
Nisam imao više snage da pitam, niti je on smogao snage da pita mene, jer smo i ja i on skoro unapred znali odgovore. Nemo smo ispijali poslednje gutljaje piva sećajući se dečačkih osmeha koji su sada negde daleko iza Atlantika, ili možda iza nekih vlažnih zidova iznajmljenih stanova gradova u kojima bi završili.
– Napisao sam roman o Studentskom protestu – rekoh čisto onako da razbijem ćutanje.
– Nisi valjda pisao sve ono naše glupiranje? – zagledan u neku šaru na stolnjaku uz setni osmeh, zapita me on.
– Naravno da jesam. To je bilo deo nas! Zar misliš da bih imao šta da pišem da nismo bili onakvi kakvi jesmo?
– I ono kad sam se peo da kačim zastavu na Predsedništvo Srbije? – zacakliše mu se za trenutak oči, kao da nije bio onaj Peke od maločas.
– E to nisam, brate... jer nisi ostao gore...mislim u Palati. Da si se zadržao malo duže, verovatno bih – nasmejah se ja vrativši nešto što smo skoro i zaboravili, osmeh.
–A jesi li pisao o njoj? – plašio se da me direktno pita nešto što je znao, a nije smeo da spomene, plašeći se da me ne povredi.
– Jesam! Naravno da sam pisao i o njoj. Znaš kako smo citirali Lenjina kada bismo umesto u čitaonicu, odlazili na protest „Revolucija ipak jede svoju decu”?
– Jest vala, kako bi rekao onaj blentavi Joca! Drago mi je da je bar on uspeo. Otišao za Kanadu, nostrifikovao diplomu, odveo majku, oženio se Nadom i dobili sina – nadoveza se namerno skrenuvši pitanje od Nje.
– A ti?
–Ja ništa. Čekam zasluženu boračku penziju, ali slaba vajda od svega. Nagledao sam se svačega i što je najgore još uvek vidim čim sklopim oči. Ali od para nema ni izgleda jer izgleda da su onim tipovima što sede u onim poslaničkim klupama bitniji ostareli partizani i četnici od nas. E jest, poludim kad vidim centralne vesti… kad vidim koliko su u stanju da razlikuju bitno od nebitnog…još kad vidim one iste mamlaze koji celi život proćerdaše na račun skupštinskog kazana, dođe mi…dođe mi da ponovo uletim tamo…ali kao što bi rekao Džoni Štulić „Nemam više ni s kim, ni protiv koga” – da l’ zbog piva ili iz nekog sažaljenja da mi je možda pecnuo ranu zbog nje, otvori svoju dušu Paja.
– Jednom mi je blentavi Joco rekao: „Znaš, bolan iz kože se ne može”, a sećaš se šta znači kad Joco sa onakvom grbačom briga to kaže. Nego, vidim u romanu ti se potpisao Čeda Antić. Otkud ti sa njim? Koliko se sećam na protestu se mi nismo petljali u bilo kakve organizacije.
– Poslao čoveku mail o romanu i tako počeli poput dva Solunca da govorimo o protestu prelistavajući sećanja i dođosmo do desetogodišnjice….
– Zar je već toliko prošlo?
– Jeste! Baci pogled na prvu rečenicu! – skrenuh mu pažnju na svoj roman koji sam sve vreme držao u kesi.
– Generaciji koju su izdali vlastiti roditelji! – pročita naglas Peke, pa uzviknu: – Svaka čast! Ovo ti je jedino pametno što sam od tebe do sada čuo. Nego znaš čega se ja bojim?
– Čega?
– Reci mi iskreno koliko ljudi znaš iz našeg socijalnog klišea koji su bili ekstra studenti a da su uspeli da ostanu na Univerzitet – dotače se Peke upravo onog o čemu sam i ja razmišljao dok sam pisao roman, pa nastavi: – Branko bio najbolji student u generaciji, pa nije ostao na Fakultetu...a koliko je takvih ljudi? Pa me zanima da li ćemo i mi takav identičan žig da nosimo za dvadesetak godina ako ne uspemo da završimo našu misiju iz 96? A korov...korov se zapatila u svakom parčencetu zemlje. Na univerzitetu, po bolnicama, po sudovima...tako da možeš rodoslov od nekoliko generacija unazad da formiraš u koju god instituciju ušao!
–Tačno! –potvrdih ja, pa nastavih: – Nama fali obrazovanog kadra. Ako neko računa na mene i tebe, taj je obrao bostan, a ako računa na onu dečicu sa fakulteta kojoj su tatice unapred pripremile zalogaj, tek onda se ozbiljno preračunao! – dodadoh više u šali ali i sa puno istine.
– U pravu si, brate! Pa zar misliš da neće i naša deca da nas psuju ko mi naše matore?
– Nadam se da neće, ali za to treba obezbediti uslove: poslati hiljadu pametnih glava u inostranstvo, bez preporuka tatica već po realnom kriterijumu. Stvarati obrazovanje, obrazovanje stvara svest, svest ideju, ideja viziju a vizija program razvoja...i to teoretski lepo zvuči, ali...
– Ali...22. je deset godina! – završi Peke naše teoretsko mudrovanje zagledan u dno flaše, onako kako je i počelo.
– Deset godina! – ponovih tiho, setno u sebi poredivši sva svoja, sada već nerealna dečija očekivanja, sa neminovnom surovom realnošću, postavljajući sebi samo jedan cilj – samo da ne budemo kao naši matori, jer i oni su imali svoju revoluciju, ali su je izdali.
Poruka Vlasotincaninu: Pravi tekst o romanu RT DOBRE NADE ya stranu Vlasotincani u EU. pozdrav Uca
Pridružio: Apr 16, 2005 Poruke: 3900 Lokacija: centar
Poslao: Sre Dec 13, 2006 9:27 pm Naslov:
Profo,
knjiga ima na unutrašnjoj strani prednje korice ili na prvoj predstrani ISBN broj kao i CIP ili ECIP klasifikaciju za biblioteke. Kad bi mogao to da pošalješ. _________________ Obavestenje:vlasotincanin@yahoo.comnije moja email adresa
Pridružio: Feb 01, 2006 Poruke: 538 Lokacija: Rosulja crnobarski put
Poslao: Sre Dec 13, 2006 10:05 pm Naslov:
Odgovor vlasotincaninu: ISBN 86-7578-139-3
COBISS. SR-ID 133478668
CIP-Katolizacija u biblioteci Narodne biblioteke Srbije, Beograd
rt dobre nade/Sasa Mladenovic.-Nis: Zograf, 2006 (Nis:Sven)-188.str. 21cm,-(Biblioteka. Savremena proza/ {Zograf, Nis})
Tiraz 500.-str. 187-188:Rt Dobre nade/Cedomir Antic.
Pozdrav Uca. P.S Sta bi sa selom Krusevica na Wikipediji.
Sva vremena su GMT + 1 sat Idi na stranu Prethodni1, 2, 3
Strana 3 od 3
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu Ne možete glasati u ovom forumu
Svi tekstovi i fotografije vlasništvo su Vlasotince Cafe portala. Nije dozvoljeno njihovo korištenje u bilo koje svrhe bez izričitog dopuštenja . Sva prava zadrzana. / copyright: Vlasotince Cafe / 2004. - 2007.
Ideja administracija realizacija web dizajn (c) Dragan Blagojevic BAN pomoc i covek bez koga ovo ne bi bilo bamby Hosted by Host 011
FAQ - Često Postavljana Pitanja
Traži
Lista članova
Korisničke grupe
Profil
Proveri privatne poruke
Pristupi
