Poslao: Pon Jan 15, 2007 6:48 am Naslov: Ako neko zna neka javi
Ovo sam odavno negde procitala .Ne znam ko je napisao,ako neko zna neka javi.Utisak je i dan danas jak.
E moj Fedre,
ziveli smo u vremenima sasvim ocajnim.
Od tragedije pravili smo komediju,
od tragedije komediju...
Ni mi sami,
ni neko drugi,
tek korak ,dva udaljeni od onog sto jesmo,
od onog sto je trebalo biti.
"...Ime mi je Ahmed Nurudin, dali su mi ga i uzeo sam ponuđeno, s ponosom, a sad mislim o njemu, poslije dugog niza godina što su prirasle uza me kao koža, s čuđenjem i ponekad s podsmijehom, jer svjetlo vjere to je oholost koju nisam ni osjećao a sad je se pomalo i stidim. Kakvo sam ja svjetlo? Čime sam prosvijetljen? Znanjem?. Višom poukom? Čistim srcem? Pravim putem? Nesumnjanjem? Sve je došlo u pitanje, i sada sam samo Ahmed, ni šejh ni Nurudin. Sve spada s mene, kao haljina, kao oklop, i ostaje ono što je bilo prije svega, gola koža i go čovjek.
Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta sto nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe..."
...Dvanaest glasova bijesno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno što se to promijenilo u izgledu svinja. Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čovjeka, od čovjeka do svinje, i ponovo od svinje do čovjeka; ali, već je bilo nemoguće raspoznati tko je svinja, a tko čovjek...
Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju sali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznam da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, beojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.
Poslao: Čet Feb 15, 2007 4:21 pm Naslov: ZALJUBLJEN U LJUBAV
Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ja ne bih kazao sve sto mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve sto kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.
Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u„sladoledu od cokolade”.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota? Ne bih pustio da prode ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najblizi i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi… Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem…
Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antic.
Zdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja odela.
Sa mojom zenom leze u krevet na moje rodjene oci,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde daleko u Lenjingradu.
I taj Antic sto me je upropastio i kao pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu, covece,
izgledate mi nekako bolesni ?
A sta se, izvinite za izraz, bas njega tice kako je meni i dokle mi je ?
O meni se najlepse brinu oni koji me ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa mojim plavusama.
Dere se u mojoj kuci. Ogovara me. Svasta laze.
Deca mi lice na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom sinu, kupuje sladoled.
Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na primer, u Pariz.
Pokrijem se cebetom preko glave. Pustim brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zolive, u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplace me.
Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila mene, a ne njega,
vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka kojoj ja dizem spomenik.
On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pisem biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmimoci i dusu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.
Kad sam ja, na primer, skocio sa Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke citanke.
Kad me je doktor Savic lecio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom.
Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na prijemima.
Primao je moje nagrade. Mesao se u moje snove.
Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer. Jedan provincijalac !
Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada necu trpeti.
I koji sada tako fino zuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.
Poslao: Čet Feb 15, 2007 9:41 pm Naslov: Ali, zasto je plakala?
Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne.
Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.
Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?
Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.
Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg nakita?
Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne, ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.
Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li se napio i bio prost?
Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?
Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?
Ali, zasto je plakala?
Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da je ona mozda procita i javi mi se telefonom?
Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala one noci.
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu Ne možete glasati u ovom forumu
Svi tekstovi i fotografije vlasništvo su Vlasotince Cafe portala. Nije dozvoljeno njihovo korištenje u bilo koje svrhe bez izričitog dopuštenja . Sva prava zadrzana. / copyright: Vlasotince Cafe / 2004. - 2007.
Ideja administracija realizacija web dizajn (c) Dragan Blagojevic BAN pomoc i covek bez koga ovo ne bi bilo bamby Hosted by Host 011
FAQ - Često Postavljana Pitanja
Traži
Lista članova
Korisničke grupe
Profil
Proveri privatne poruke
Pristupi
