Pridružio: May 04, 2005 Poruke: 3903 Lokacija: medju javom i medj snom
Poslao: Pet Feb 23, 2007 2:02 am Naslov: SUDBINA - VEČNA TUĐINA
vecernje novosti su pocele da objavljuju jako zanimljiv feljton,
pa evo za sve vas koji nisu bili u prilici da na to naidju,
bice postovano ovde sve dok ga i oni objavljuju.
SUDBINA - VEČNA TUĐINA (1)
http://www.novosti.co.yu ::
Tragika kraljice Natalije
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
DA je kojim slučajem znala kakvu će joj kob doneti titula kraljice serbske, kći vlaškog spahije Natalija Petrovna Keško sigurno se za Milana Obrenovića ne bi udala. Ponela je krunu i sudbinu odbačene žene, ožalošćene majke i proterane kraljice koje će nositi do svoje smrti. Najtužnija od svih evropskih kraljica.
Kako je ona intimno proživljavala ove teške dane, međutim, nikada nećemo saznati. U memoarima koji su objavljeni, opisala je svoje detinjstvo i stasavanje sve do 1887. Najzanimljivije detalje: razvod braka, progonstvo 1891. i višedecenijski život u inostranstvu - nije stigla da završi. Proterana srpska kraljica umrla je u manastiru Lardi, nedaleko od Pariza, u takvom siromaštvu da su je sažaljevala i najtvrđa srca.
Kada se udala za Milana, imala je 16 godina. Bili su najlepši kraljevski par. Sreća je brzo krunisana sinom Aleksandrom. Kraljica je porođaj jedva preživela. Njihovo drugo dete, Sergej, umro je pet dana po rođenju. Sahranjen je u crkvi svetog Marka. S ovim nevoljama stigle su i druge.
"Neobuzdan sladostrasnik, on nije bio ispravan muž", pisao je Vladimir Ćorović, jedan od najuglednijih srpskih istoričara, "a kraljica Natalija je bila hladna i prilično ograničena a uporna žena. Između njih su, sem toga, postojale i političke suprotnosti. Kraljica je poreklom bila upola Ruskinja i sva za Rusiju. Kralju je pravila česte scene zbog njegovih bliskih veza sa Bečom."
U TO vreme, ruska diplomatija napravila je Srbiji veliku štetu. Sanstefanskim ugovorom stvorena je Velika Bugarska u koju su ušli ne samo Makedonija nego i najveći delovi Stare Srbije. Ogorčena srpska vlada tada je poručila Rusiji da će Niš braniti od njih, isto kao i od Turaka.
Kralj Milan se upuštao u veze s ženama sa mnogo strasti. Pre braka imao je vezu s udovicom jednog beogradskog advokata, Leposavom, koja se nastavila i za vreme braka, zbog čega je Leposava prozvana "madam Pompadur". Gospe su to ispričale Nataliji. Ona je preduzela prve korake. Pošto su na putu za Topčider prolazili pored kuće Leposave "dok je ona uvek stajala na prozoru nakinđurena, i sa drskim pogledom", zatražila je od Milana da je odatle preseli. On je to i učinio. Zabeležena je i njegova veza s bliskom rođakom Marijom Katardži. A Slobodan Jovanović zapisao je u "Portretima" da se "godinu dana pre razvoda braka zaljubio u običnu građanku Artemizu", ženu Milana Hristića. Svoju vezu nije krio i imao je nameru da se Artemizom oženi, kada podnese ostavku. Nije se oženio iako su dobili vanbračnog sina Đorđa.
Iako je uživala veliku popularnost među Srbima, koji su je nazivali i "srpskom majkom", kralj se nije libio da se od nje razvede. Bio je to skandal kakav nije videla Evropa. Proterao ju je iz Srbije i ona se nastanila, sama, na Azurnoj obali, u vili "Sašino", koju je nazvala po svom obožavanom sinu Aleksandru (Saši). S njim je prekinula odnose saznavši za njegovu vezu sa Dragom Mašin, ženom nižeg staleža i - nerotkinjom.
KRALj Milan bio je takođe utučen. Svome sinu uputio je pismo pre ženidbe koje je bilo skoro proročko: "Naša je dinastija preturila mnoge udare, ali ovaj bi bio najkobniji". Aleksandar mu je odgovorio: izdao je naredbu vojsci da bivšeg kralja ubiju ako proba da silom pređe u Srbiju. Razočaran i duboko zgađen svim, Milan je umro u Beču 29. januara 1901, u četrdesetosmoj godini, sa željom da ga ne sahrane u Srbiji. Telo mu je s toga preneseno u manastir Krušedol, gde je sahranjena i kneginja Ljubica. A kada su Aleksandar i Draga Mašin ubijeni u prevratu, nesrećna Natalija je promenila veru. Prešla je u katoličanstvo i zakaluđerila se. Da pobegne od naroda koji ju je toliko unesrećio.
Njen grob brzo je zarastao u travu. Zaboravljen kao što je i ona za života bila. A onda, "serbska majka i kraljica" vaskrsla je i među Srbe se vratila sto godina kasnije - kada je otvoren njen testament (i memoari) u kome je veliko imanje zaveštala Univerzitetu i Crkvi, a deo u novcu i umetničkim slikama i imanjima ostavila potomcima Jakova Obrenovića, brata knjaza Miloša. Tako je počeo rat za njeno nasledstvo.
Trajao je godinama dok Opštinski sud u Čačku nije povrdio naslednika: Milutina Novakovića, rođenog 1925. godine u Donjoj Gorevnici, kod Čačka. On je čukununuk Jakova Obrenovića.
Ali, tu nije bio kraj. Braća Srboljub i Slobodan Jakovljević iz Gornjeg Milanovca takođe su priznati kao mogući naslednici, kao i grupa od 45 potomaka (u nižim stepenima srodstva). Sada, međusobno vode sporove za nasledstvo.
Da kraljica Natalija nije napisala terstament i memoare ne bi se ni znalo za naslednike. Ovako, loza Obrenovića još živi, a grob najtužnije evropske kraljice i dalje prekriva trava.
RAZVOD
KAKO crkveni sud nije hteo da razvede brak, kralj je to zatražio od mitropolita, što je on i učinio 12. oktobra 1888. Natalija je proterana iz Srbije 7. maja 1891, posle demonstracija u kojima je palo nekoliko mrtvih i ranjenih. Iste godine, u septembru, Milan je istupio iz srpskog državljanstva i odrekao se prava kao član vladarske porodice. Od ruskog cara dobio je za to dva miliona dinara.
_________________ success is a journey not a destination...
Pridružio: May 04, 2005 Poruke: 3903 Lokacija: medju javom i medj snom
Poslao: Sub Feb 24, 2007 6:27 am Naslov:
Citat:
BILA je toliko ljupka i zanosna da plemeniti srpski knez Mihailo Obrenović nije mogao da joj odoli. Uprkos neprihvatljivim razlikama: katoličkoj veri i "stranskom" poreklu, uprkos protivljenju velikog knjaza Miloša, Julija Hunjadi postala je kneginja serbska.
Tu titulu nosila je sedam godina. U početku srećna i vesela, vremenom nesrećna i rastrgana u uraganu emocija koje su kraljevski brak razbile u paramparčad.
Sigurno bi istorija ljubomorno sakrila i ovu priču da je nije na svetlost dana iznela Svetlana Velmar Janković. Slučaj je hteo da u ruke naše spisateljice dođe dnevnik koji je knez Mihailo vodio. Sa beleškama koje je vodio Anastas Jovanović, prvi srpski fotograf i knežev prijatelj, i pismima Julije svojoj majci, grofici Hunjadi - priča je sklopljena.
Njihov brak počeo je idilično. Povremeno su živeli u Beču, povremeno na svom dobru Ivanka u Mađarskoj, koje je kupljeno uz novčanu pomoć kneza Miloša.
ZA rođendan, kojeg su slavili na Ivanki, Mihailo joj je darivao srpsku nošnju od bele svile i bele kadife, srmenim i zlatnim koncem vezenu a rubinom ukrašenu. Mati njena poklonila joj je tri poslednje kompozicije Franca Lista, sa posvetom, njegovom rukom ispisanom. Stariji brat prvo izdanje Geteovog "Fausta", mlađi brat - krzneni ogrtač za jahanje po zimi, naročito udešen, a Anastas Jovanović veliki album pun fotografija. Srećni su bili te 1858. godine.
Dve godine kasnije umro je knez Miloš Obrenović u svom konaku u Topčideru. Vest o smrti oca Mihailo je primio dok je bio na službi u crkvi. Iz senke kneza naslednika izašao je i u sjaju kneza vladaoca se predstavio. Juliji, koja se već više od dva meseca lečila u banji, poslata su dva telegrama. "Jednako se pitam", zabeležio je Anastas Jovanović, "zašto na glas o teškom stanju gospodarevom, na put nije ranije krenula. Već bi odavno mogla biti u Beogradu. I uz Mihaila, gde joj je mesto stajati."
U svim evropskim novinama odjeknule su vesti o događaju u Srbiji. Svuda se Mihailov dolazak na vlast najlepšim rečima dočekivao. O maloj kneževini na Balkanu i o njenom knezu, sa velikim uvažavanjem, pišu i engleske novine. Ruski car Aleksandar Drugi podario je Mihailu orden belog orla. Julija obilazi Evropu i lobira za Srbiju, na šta je Mihailo posebno ponosan.
Dve godine kasnije stigli su oblaci. Anastas Jovanović, preko koga je sva pošta stizala u dvor i odlazila, otkrio je čestu prepisku kneginje Julije sa jednim grofom.
"U ovom januaru ona je već tri pisma grofu poslala",zapisao je u svojim beležnicama Anastas, "a pet od njega primila. Dođe mi da tog grofa tajno, na dvoboj izazovem."
U isto vreme Julija je pisala duga, hladna pisma svojoj majci, u kojima Srbija nije više lepa, mala zemlja, već"nesnosna". Mihailo ništa i ne sluti. U dnevniku piše: "Da Julija nije uz mene, ništa ne bih mogao. Ali ona, moja premila, snagu mi daje, svetlost znači."
Jedno Julijino pismo Anastas je tajno otvorio i isto tako zatvorio. Imao je šta da pročita. Ona grofu koji u Trst treba brodom da stigne, svoj dolazak u Beč potvrđuje. Njega takođe u Beču očekuje. Sastaće se u kući u kojoj su se pre sedam godina upoznali (tada je već tri godine u braku sa Mihailom)! Neophodno joj je, veli, da se s njim vidi da ne bi u ovoj tamnici presvisla.
ANASTAS Jovanović morao je da kaže knezu. Pokušao je alegorično, kroz san. Mihailo nije shvatio. Onda mu je stavio na sto jedno pismo koje je Julija napisala grofu. Pročitao ga je.
"Tajac je prekrio dvor", zapisao je Anastas. "Mihailo je satima ostao u kabinetu. Nikog nije zvao. Kneginja u svojim odajama, u malom dvorcu, za put se sprema."
Osam dana kasnije knez Mihailo napisao je u dnevniku: "Ne spavam. U praznoj tmini bdim. Otišla je. Nagnao sam sebe da je ispratim do parobroda, ali joj ruku poljubiti nisam mogao. Ni dodirnuti. Ni reč joj reći... Sedam godina je uz mene još neko drugi postojao. Čak i onda na Ivanki.."
Grofica Hunjadi stala je protiv svoje kđerke, a uz Mihaila. Brat kneginjin Laslo razgovarao je u međuvremenu sa grofom koji je voljan da se oženi kneginjom "čim zakonske okolnosti dopuste". Ipak, nisu se tada razveli. Kneginja se vratila u Beograd, provela manje od godinu dana i opet otišla U Veneciju i Pariz, kako se vidi iz pisama majci. Vratila se u Srbiju 1864. misleći da će kneza opet osvojiti.
Ali nije. U pismu majci priznaje: "On me više neće. Voli me, ali me neće."
Kako se osećao Mihailo vidi se iz beleške koju je napisao u Aranđelovcu 7. jula 1865: "Nemam je više, izgnao sam je. Ostao sam da u pustoti služim, a bezdno čeka."
Tri godine kasnije kneza Mihaila ubili su radikalsko-karađorđevski zaverenici 11. juna 1868. dok je šetao Košutnjakom. Julija se jedanaest godina kasnije udala za grofa Karla Arenberga. Umrla je u Beču 1919.
MIHAILOV SIN
ANASTAS Jovanović u svojoj beležnici zapisao je i detalje vezane za vanbračnog sina Mihaila Obrenovića: "Majka mi pripoveda o detetu koje je dr Pacek sa sobom doveo u Beograd. Svi o njemu pričaju. O Viljemu Berghauzu, Mihailovom sinu. Nezakonitom. Osobito dete. Srpski već govori, dobro se uči, lepo druži. Mio.
Grehota ako ga Mihailo i zakonski ne prizna za svoga. A da je njegov od glave do pete, vidi se.
Ionako se loza Obrenovića tanji, mnogo ženske dece, malo muške, a sva umiru nedozrela."
_________________ success is a journey not a destination...
Pridružio: May 04, 2005 Poruke: 3903 Lokacija: medju javom i medj snom
Poslao: Ned Mar 18, 2007 5:09 pm Naslov:
vecernje novosti ::
Povratak samo - nada!
15. februar 2007
Pišu: Dijana Dimitrovska i Milena Marković
U SRPSKOJ tužnoj istoriji “večnaja pamjat”, najpevanija je pesma.
Kraljici Mariji-Karađorđević, kćeri rumunskog kralja, bilo je dovoljna tek decenija zajedničkog života sa jugoslovenskim kraljem Aleksandrom, da spozna ovu strašnu istinu naroda kome se s ljubavlju privolela.
- Nema ništa strašnije od ove istine - kazala je još kraljica majka, kako su je zvali u Srbiji, koju je smatrala svojom otadžbinom.
Njen sin princ Tomislav, sećajući se kasnije ovog razgovora, zaključio je: Ima nešto još strašnije: Kad ti "večnaju pamjat" pevaju u tuđini.
Juni 1961. godine, crkva svetog Save u Londonu, kovčeg je u ovaj hram prenet dan pre sahrane, prekriven zastavama kraljevina Jugoslavije i Rumunije. Trojica kraljičinih sinova i unuk Aleksandar stoje kraj njenog odra. Počasnu stražu voljenoj kraljici drže oficiri i vojnici Kraljevine Jugoslavije, prognanici iz otadžbine (“Humke mnogih večna su tuđina”).
VEČNAJA pamjat pevaju dva arhiepiskopa, tri episkopa i još deset sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Pesmu trajnog
sećanja prihvata hiljade ljudi. Kovčeg je polako spušten u grobnicu Frognora, kraj mauzoleja britanske kraljice Viktorije, prababe Marije Karađorđević.
Trenutak tišine, nije se čulo da u kovčeg udara grumen zemlje kojoj se Marija posvetila?
Je li ovakvu sudbinu ikada slutila jugoslovenska kraljica? Možda i jeste: zahvaljujući njenoj upornosti u Londonu je i podignuta crkva u kojoj su joj držali opelo.
Posle ubistva muža, kralja Aleksandra Ujedinitelja u Marseju 1934. godine, kraljica Marija ponela je veliki teret obaveza. Ali joj je od svega bilo najvažnije da dostojno sledi kraljev put dobrote “za dobro svojih sinova”, kako je govorila.
Đorđe Karađorđević, brat kralja Aleksandra u autobiografiji “Istina o mom životu” piše:
- Ova, zaista retka žena i majka u meni je izazivala divljenje svojom skromnošću. Sama je kupala svoju dečicu i davala na krpljenje njihove cipelice, dok bi o prazniku majki, Matericama, obuvala mnoge sirotane. Kraljica je zimi, godinama, išla prestoničkim ulicama u istom kaputu, a na prijemima bila je jednostavnije obučena od mnogih svojih zvanica.
Majčinska ljubav i briga za decu, odvela je kraljicu Mariju, u decembru 1939. u Englesku. Želela je da sa Tomislavom i Andrejem, koji su se tamo školovali, proslavi Božić. Nameravala je da se vrati odmah posle praznika. U Beogradu je ostao njen treći sin Petar, maloletni kralj Jugoslavije. Strepela je za njegov život.
Ratne okolnosti i odluke novih komunističkih vlasti kasnije, sprečile su je da se ikada vrati u zemlju.
Moje srce je sada sa Petrom u Jugoslaviji, zapisala je u dnevniku, u Engleskoj, 27. marta 1941. godine... Žalim što nisam pored mog sina i naroda Kraljevine. Petru je uputila i telegram: Neka Bog izlije blagoslov na tebe, sine moj i kralju, i na našu milu otadžbinu.
A KADA je Petar 1944. godine u Crvenom krstu kod Kembridža, gde je bio aktivista, upoznao princezu Aleksandru, kćerku grčkog kralja (živela je i školovala se u Engleskoj), ubrzo ju je verio i rešio da se oženi. Tome se kraljica Marija usprotivila. Princ Tomislav piše: U svima nama, a majci posebno, najsnažnije je postojala nada da ćemo se vratiti u Jugoslaviju. Zato je govorila Petru: Sačekaj kraj rata, pa se ženi. Zar ti sam da se danas veseliš? Neka tu radost oseti sav naš narod u slobodi.
Nepomirljivo je govorila da je svadba nemoralna dok u zemlji narod gine, dokle ga kolju po logorima i masovno uništavaju u Jasenovcu.
Petra su, seća se njegov brat, nažalost, za ženidbu podržavali Hrvati i Čerčil, lično: "Vi ste kralj i samo Vi morate to da odlučite."
I moj se brat oženio, a majka je tugovala. Nije bila na sinovljevom venčanju.
Anka Gođevac je o tom periodu kraljičinog života zapisala: Tuga i fizička patnja iscrpele su Mariju. Od nekad mlade, srećom ozarene žene, postala je životom teško kušana osoba. Njene plave oči jedino su ostale od te, raskošne lepote.
U Londonu petnaest godina kasnije, kraljicu je posetila slikarka Leposava - Bela Pavlović.
Mnogi Jugosloveni navrate da porazgovaramo, kazala je kraljica Leposavi. Stariji su mudriji i odmereniji, iskustvo ih naučilo. Mladi su zaneti, kažu: Kad se vratimo,
osvetićemo se komunistima. Ja im velim: Stanite, ne recite - kad se vratimo, već ako se vratimo u Jugoslaviju. Onda se nikome nećemo svetiti, svi ćemo zajedno, složno da radimo. Da podignemo našu zemlju.
Nadala se i radovala povratku kraljica do kraja života. A padala je kiša i udarao ledeni vetar 3. jula, 1961. godine, kad su je sahranili u crkvi svetog Save u Londonu.
IDEALNA VLADARKA
NAJLEPŠE reči o kraljici Mariji izrekao je vladika Nikolaj Velimirović: U kraljici Mariji narod je našao ono za čim je žudeo - idealnu vladarku, dobru suprugu, požrtvovanu majku, vrednu domaćicu, dostojanstvenu kraljicu.
BURMA I GRB
DANICA i Srđan Čolović, istražujući život Marije Karađorđević, ispričali su u knjizi “Kraljica majka” o njenoj izuzetnoj skromnosti. Sa sinovima je, tokom rata, živela u preuređenoj seoskoj kući, oko 100 km udaljenoj od Londona. Nikad se nije kinđurila, od nakita je imala samo burmu i prsten sa jugoslovenskim i rumunskim grbom i tanku narukvicu sa pločicom na kojoj je bilo ugravirano njeno ime. Ova narukvica je trebalo da posluži za identifikaciju u slučaju pogibije.
_________________ success is a journey not a destination...
Pridružio: Dec 25, 2005 Poruke: 735 Lokacija: Evropa
Poslao: Ned Mar 18, 2007 7:15 pm Naslov:
A ti kude si? doma il' u "tudjinu"?
Pal ja li cu gi njima zalim, oni nesu nista teze od kasiku dignuli cel zivot, a ja sam prudija guzicu u skolu i na fakulteti i kad doslo vreme da se radi- nema sta da se radi,. Moz' da svercujes, krades il' ubivas, a ako oces da radis , mrsh' napolje ( u tudjinu). Ja ne verujem da su oni i kad su bili najureni, otisli b'sh ko goli pistolji ( ko ja sa jedan kofer i 200 marke u dzep).
Pridružio: May 04, 2005 Poruke: 3903 Lokacija: medju javom i medj snom
Poslao: Ned Mar 18, 2007 7:23 pm Naslov:
otkud ti ideja da sam ja postavila feljton jer ih zalim ?
feljton je zanimljiv sam po sebi, meni barem, ne da bi ih neko zalio ili ne.
pa sad neko ce da cita, neko da preskoci, nemam nista protiv. _________________ success is a journey not a destination...
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu Ne možete glasati u ovom forumu
Svi tekstovi i fotografije vlasništvo su Vlasotince Cafe portala. Nije dozvoljeno njihovo korištenje u bilo koje svrhe bez izričitog dopuštenja . Sva prava zadrzana. / copyright: Vlasotince Cafe / 2004. - 2007.
Ideja administracija realizacija web dizajn (c) Dragan Blagojevic BAN pomoc i covek bez koga ovo ne bi bilo bamby Hosted by Host 011
FAQ - Često Postavljana Pitanja
Traži
Lista članova
Korisničke grupe
Profil
Proveri privatne poruke
Pristupi
