Pridružio: Feb 01, 2006 Poruke: 539 Lokacija: Rosulja crnobarski put
Poslao: Pon Jun 18, 2007 8:47 pm Naslov:
(62) MATEMATIKO MOJA
Ujutru pre šest, zvoni sat budilnik. Supruga ustaje, sprema kafu. Popijemo u krevetu. Potom uz pozdrav, odlazi da radi u tekstilnu fabriku, konfekciskog smera. Jos malo poleškarim, uz slušanje jutarnjih vesti na televizoru, uzimam tašnu, sa pripremama, kao i umetnuti doručak u tašni i biciklom krećem u školu. Matematika je moja sudbina, izabrao sam je kao životni poziv. Bez nje nebi opstao u životu. Kad uzjašem bicikl, po svežem jutru- početkom proleća, pa sve do kasnu jesen, ona mi je moj drug, moj prijatelj. Tako u oba pravca predjem, što jašući, što pešice, punih osam kilometara. Lepo je kada ptice pevaju, kada je prolece, il kada je zarumenela jesen. Letnji dani su nesnosni, naročito kada je guram uz uzbrdicu, na temperaturi preko trideset stepeni iznad nule. Kada je kiša, sneg, onda u oba pravca nekada pešačim sa biciklom. Tako razmišljam o pripremama za čas, o tome kako đu prezentirati gradivo iz matematike od petog do osmog razreda. Nekada usput rešavam neki težak zadatak, matematički problem, da se neobrukam ispred onih darovitih mladih matematičara, koji su žudeli za znanjem, koji su osvajali visoke nagrade na takmičenjima. Mislim i o metodama i oblicima rada, kako da osavremenim nastavu matematike, koje inovacije da upotrebim za određeni čas, razmisljam o svim učenicima- bilo onih koji su najbolji, bilo onih koji zaostaju u učenju. Tražim prave puteve rešavanja određenih socioloških, psiholoških problema, naročito na devijantnost u ponašanju problem-dece, koja su postala rizična grupa za delikvenciju, od kojih će možda postati i kriminalci. Razmišljam kako da im pomognem, na koji način da im pridđem, da ih pridobijem za matematiku. Moja matematika je jako sredstvo, s kojim uspevam u svemu u razredu. Svaki urađeni zadatak, svaka pohvala za samostalan rad, stvara veselost u razredu, raduju se deca- nekada se skače i dižu ruke uvis od sreće -klika, sto se uspelo da se reši zadatak. Uspelo se vise od matematike. Učenik koji je krenuo stranputicom, našao je sebe preko matematike- preko nastavnika matematike zavoleo je da dolazi u školu, čeka često kada ce početi čas, u hodniku napominje kada se ima čas matematike. Nestaje agresija, počinje komunikacija, socijalizacija ličnosti. Učenik postaje siguran u sebe, postaje blizak grupi koja je prihvatila pozitivne vrednosti u školi, sredini. Učenici se utrkuju, ko će na tablu pre da izađe da rešava zadatak. Da se istaknu da se vidi da su i oni važni u grupi, pred nastavnikom. Ta matematika čuda stvara od dece. Od loših, uz pedagoški takt nastavnika, dobrog psihološko-didakticko-metodskog i stručnog nadzora, stvaraju se dobre ličnosti, od kojih kasnije u životu postaju dobri ljudi, koji postaju i ugledni u porodičnom životu i u svojoj profesiji. Od boljih učenika se lakse stvaraju još bolji u obrazovanju, kao i u pogledu vaspitanja za život u porodici i društvu. Ali nekada ima i tu problema, pa zato matematika moja to zna da usmeri- preuredi i utiče na promenu načina rada i ponašanja, što će itekako uticati na pravilan razvoj učeničkih ličnosti na svakom polju rada i života.
Tako ujutru, putujući biciklom do seoske škole, susrećem svakojake ljude. Naročito radnike i đake iz susednih sela, kao i iz udaljenih ulica na periferiji grada. Mali broj ide pešice. Mahom se voze kolima, motorima ili biciklama. Samo siromašni nemaju prevoz, pa idu pešice. Ima i onih starijih ljudi, kaoi žena, koje ujutru teraju stoku na pašu, il odlaze u polje sa poljoprivrednim alatom. Naročito su česti traktoristi, kosači sa ručnim kosama, vinogradari sa pumpama na leđima za prskanje vinove loze. Nekada susrećem, kada pešačim i žene seljanke, sa kopašem na ramenu, da okopaju kukuruz, vinograd. Pijačnim danom se mahom drvari. Iz planinskih sela se traktorom teraju drva i prodaju u gradu, a prodaje se i sitna stoka; svinje, prasad, jagnjad, kokoš-dok se krupna stoka mahom prodaje preko matrapaza. Nekada kada se pešice vraćam iz seoske škole, povezu me traktorom ili kolima. Usput pričamo kako deca uče matematiku, kako je matematika najvašnija u životu, kako se danas sve računski živi, kako je potrebno znanje iz matematike, da se omalteriše i sagradi kuća, da se izračuna koliko treba da se stavi i u kom odnosu hemikalije za prskanje od stetočina i korova u polje, koliko krave daju mleko i ima li računica da se one čuvaju, koliko košta sir na pijaci i ima li računica da se prodaje mleko, voće i povrće. O matematici mojoj se razgovara i u nastavničkoj kancelariji, usput i svuda. Kolike su nam plate, koliki je koeficijent. Svako uzme olovku, a nekad i računar, pa svi računaju, da li se do prvog u mesecu može izdržati, moše li se kupiti meso, drva za ogrev, platititi struja, voda. Matematika je postala naša sudbina. Računa se da li se moše izdršati deca na školovanje u srednjoj školi ili na fakultetima. Računa se da li će cipele i stari kaput izdržati zimu, jesen i ostala godišnja doba, do naredne godine. Računa se kada se uđe u prodavnicu, da bude dovoljno za kilo hleba, a za ostalo koliko se stigne. Ta pusta matematika, postala je nekada mora ljudskog života u oskudici i nemaštini ovoga života, posle mnogih krvavih gradjanskih ratova.
Postoji tušna i vesela matematika života. Tužna je ona, kada se teško izilazi sa parama u porodici, od meseca do mesec, kada se vraća sa pijace neprodane robe, kada budete otpušteni sa posla bez prebijene pare, kada vas gazda nesiplati za krvavo zarađeni novac, bilo u fabrici ili u pečalbu, kada nemate mogućnosti da utičete da vam se poveća plata, a oko vas se lagodno živi od lopovluka, pljački i kriminala, kada mora od golog života da odvajate od usta za svoju decu po ceni i svoga zdravlja i života, kako bi se školovala i živela normalno u sredini. Vesela matematika, danas skoro i da nema. Izuzev, nekada se čovek razveseli, kada primi platu, popije po neko piće ispred seoske ili ulične prodavnice, kada se kupi koji ratluk ili napolitanka ili neki slatkiš ili meso u mesarnici, kada se napravi dobar ručak i okupi porodica, kada se kupi lična ili porodična stvar u kući, kada se izađe negde u šetnju, kada se napravi neko veselje i proveseli muzikom, kada se plati kolo i veselo igra u njemu, kada se popije kafa sa drustvom ili u komšiluk ili na radnom mestu
Matematika je glavna i za đake i u školi. Njome se maše ocenama, bilo za uspeh, bilo kada treba da se pokaže status u porodici, sredini. Bitna je da se osvoje i bodovi na prijemnom ispitu za upis u srednju skolu. Nekada se deca preznojavaju, kada žele da nauče, a nisu toliko sposobni za to, a nekada se znoje, crvene, kada se treba prepisati tudji zadaci na pismenom zadatku, na prijemnom ispitu za srednju skolu. To umnogome zavisi od porodičnog stanja, kao i od opšteg stanja u društvu, sredini i školi, da li se poštuje ili nepoštuje znanje i prave vrednosti života i rada. Naravno pošto su prevladale vrednosti kriminalaca, svakojakog ološa, sticanja novca pomocu droge, šverca cigaretama, goriva, kao i drugom robom, tu nema mesta za vrednosti prave matematike. Jedino postoji sabiranje i oduzimanje na nepošten način. To su deca prihvatila , pa je teško učiti ih prave matematike i njene vrednosti za život, za dalje obrazovanje i vaspitanje. Sve je manje matematike, koja ce učiti decu za život, nego ona koja ce služiti kao sredstvo da se postigne cilj, bez biranja sredstava.
Pitam se često, gde je moja matematika, ona prava, s kojom se radovalo i spremalo za život, nestala je u vidu magle. Neznam da li će se ikada vratiti. Sa matematikom sam proživeo ceo život, spasavala mi je život, to. i danas čini. Naročito u smutna vunena vremena, kada su duhovne krize, kojih je bilo napretek, svih godina života, moja matematika je bila moj jedini spasilac života.
Uzimao sam tako zadatke, rešavao i umesto opterećenja, u sebi vraćao veru da se nastavi život, onda nastane nada i vera za smisao života, da će tad kad doći do ideala zivota, po svakoj ceni borbe i odricanja, a u tome je otišla čitava mladost, do danasnjih dana življenja.
Jedino ideal pravde i istinitosti postoji u matematici, jer se zna da je zadatak tačan i nikakva birokratska samovolja nemože promeniti rezultat istinitosti., kao i tačnost određenih matematičkih formula, nikakva dogma nemože tu ništa, jer se zna da su dva i dva uvek četiri, a jedino ako neki moćnik van matematike, negde u kancelariji birokratskoj, ne naredi da može biti i pet ili šest, u zavisnosti kakvih je podanika , poltrona, doušnika i kukavica oko moćnika, koji će aminovati volju i moć birokrate.
Pravi matematičar je bio uvek slobodan čovek, jer slobodoumlje je njegov ideal života, uvek kaže ono što misli, jer bez kritičkog mišljenja nema ni stvaralačkog čina u matematici. Kritičko mišljenje je motorna snaga u matematici.
Matematika je važna i kod pismenih i nepismenih. Kada se živelo u planini u nemaštini, veoma oskudno, moralo se živeti računski. Uvek se brojalo na prste, kako i koliko treba da se odvoji para za kilo šećera, kilo soli, gasa-petroleja za lampu svetiljku, koliko da se odvoji za gumene opanke, da se kupi sveska, pisaljka, koliko će trebati da se uzne najam u vodenici od žita. Računalo se i na rabošu,bilo u valjavici il kada se odnese pređa kod bojadžije na mastenje pređe, a računalo se i na vat, na oku, na desetak turčinu.
Prilikom dolaska iz pečalbe, na stolu se brojao novac, računa se ko je koliko potrošio, koliko se računski živelo u porodici, koliko treba ostaviti da se prezimi do naredne pečalbe-sve je to bila prava matematika života.
Računski se i deci davao novac, koliko može da potroše na vašaru, da kupe šareni štapić, bonbone ili pištaljku za sviranje. Tako i u nemaštini se vodilo računski, da se nezavisi od nikoga, kako bi se bilo slobodan u životu, što je decu vaspitavalo za samostalan i slobodan život, pun ponosa i dostojanstva.
Računski se živelo i tamo negde daleko, gde se odlazilo u pečalbu, kada se radilo od izgrevanja do zalaska sunca. Svaki dinar je prebrojavan više puta. Kaže se :”će ako ima računicu, ću da radim ukolko nema ič neću da počinjam, ću si tražim drugog gazdu”.
I čobani u planini su se bavili matematikom. Računali su koliko se može stoke čuvati, koliko se seno moze zdenuti u stogove i spremiti stočna krma da bi se zima prezimila sa sitnom i krupnom stokom. U planini se računalo koliko džakova krompira će se roditi, koliko ovsa, koliko raži- snopova će se ožeti, koliko će se vreća odneti u vodenicu- a sve to da bi se zima isterala i dočekalo proleće i tako preživelo u godinama oskudice i nemaština.
Kod malog planinskog čoveka, čak se računalo i koliko može dece da očuva - koliko će mu trebati za u polje, sa stokom i za pečalbu. Tako se računski živelo, rađalo, ženilo i umiralo..
Matematiko moja, odredila si i meni put trnovitog života. Nekada si bila surova, nekad si često pomogla da opstanem u životu. Onda kada mi se život okretao protivu svega, što sam se hvatao u životu da radim, nisam ni sanjao da ću se tako duboko uvući u svet matematickog života. Tako dok sam bio u uverenju da ću promeniti svet, da ću uticati na menjanje toka istorije, tok istorije me je pregazio. I onda kada sam bio u beznađu, kada se nije verovalo da se može opstati, kada sam brojao korake, kojima sam se ponovo uspravljao posle sloma.,trauma, matematičkim koracima se ponovo vratio u život. I onda sam počinjao ponovo da brojim i računam, posle svih golgota, progona kao divlje zveri-koliko ću koraka da prohodam, koliko će prve rečenice da imaju reči, koliko će ih biti smislene, koliko se može izdržati pred ljudskom sudbinom. Brojanje je davalo znakove života, da se može opet vraćati u život.
Brojanje koraka, bio je znak , da se ponovo uspravlja jedno ljudsko biće, koje će govoriti, ponovo misliti, ponovo pisati, ponovo uspravno hodati, pa i kritički misliti.. Brojali se metri uz uzbrdice, pređeni koraci- postali su mnogo više od običnog puta normalnog života. To je bila nada i vera da se život nastavlja, matematicki rečeno, pobeđen je višestruko svet protuva i progonitelja-slobodoumlja. Brojanje pređenih kilometara po brdima i planinskim proplancima, broj strukova ubranog lekovitog bilja:katrionke, kišice, podubice, hajdučke trave, majčine dušice, i dugih lekovitih biljaka, kao i broj kilograma jestivih gljiva-pečurki belih ovčarki, vrganja, jajčarki, srndaća u bukovoj i hrastovoj šumi, uz korišćenje u ishrani- povratilo je životnu snagu, koja samo planina može da povrati čoveku u životnoj iznemoglosti. Tako je moja matematika u prirodi vraćala snagu, da se povratim i krenem dalje da živim, postojim i stvaram.
Matematikom, onom običnom -malom, služio sam se i kod dece u školi. S njom sam svojim radom, veštinom, uspevao da svoje đake opčinim, da je zavole, da im služi kao radost u đačkom životu, bilo onih koji su se borili za dvojke ili kod onih koji su imali veće interesovanje od obične matematike u skoli. NJima sam se odužio- osvajanjem nagrada na takmičenjima, kao i stečenu opštu matematičku kulturu za nastavak obrazovanja.
Samo uspeh iz matematike, omogućio je da se preživi, da se smanji onaj broj, kojima nije bilo stalo do moga života, da se ućutkaju mnogi kojima je jezik bio tako otrovan, kao zmije otrovnice, da se ponovo vratim u život.
Matematiko moja, izašao sam iz pakla života, pomogla si na svakom koraku. Tako i danas dok se vozim ujutru biciklom, brojim broj okreta pedala, da mi se život okrene napred, neka prošlost ostane za nama. I kada se ponovo uđe u razred, brojim izgubljene korake nade i vere, koja se nikada ne gubi.. Moja matematika nije samo moj život, ona je život mojih đaka, sveta oko mene. Ona vaspitava decu u školi da se bore da život žive, koji je nekada krut, surov, ali se uvek nađe matematička formula, kojom se rešavaju i nakomplikpvane problemske situacije u životu. Decu u školi učim i podučavam, da matematika nije neka brojka od jedan do pet, s njom treba živeti, osećati je i biti sretan. Sa njom se krči put života, s njom se živi pun život.
Miroslav -Mirko Mladenovic Mirac
18.jun 2007.godine Vlasotince
Pridružio: Feb 01, 2006 Poruke: 539 Lokacija: Rosulja crnobarski put
Poslao: Uto Jun 19, 2007 7:34 pm Naslov:
(63) PRIČA O SNAJKAMA
Jesen pozna, počinju prvi mrazevi, a kad i počnu prvepahuljice snega, na planinskim visovima u planini. pečalbara još nekad ih nema iz pečalbe. Deca potpomažu svoje majke u polju i branju letine, koja u planini kasni do kasnu jesen. Nekada se nestiglo da se izvadi planinski krompir, ovrše ovas ili raž, tako padnu snegovi, pa se onda snopovi žita sačuvaju do proleća, gde se pomoću konja ili kravama ili volovima ovrše na gumno, a krompir “urovi” u iskopanu jamu negde nanjivi daleko od kuće, pa se tako “prezimi” i u toku proleća koristi za ishranu svinja i samih ljudi. Čudna je planina i u njoj jesen.
Kada se sve pribere, spremi zimovina, dobro zaradi u pečalbu, negde početkom zime i sve do februara meseca, počinju seoske svadbe i udadbe. To je najradosnije vreme u planini i za decu, mlade i stare. Tako se deca čekaju da odrastu, osposobe za samostalan život, da budu pečalbari i vredna u polje i sa stokom, pa onda se navodadžisanjem udaje i ženi. Na svadbama se izvode veseli običaji, igra, peva i radosno dočekuje mlada snajka i ide u svatovima. Godinama se sakuplja rakija, dar i novac za udaju i ženidbu. To su najznačajniji dani za mlade, njihove porodice i decu. Mlade snajke dolaskom u kuću mladoženje, popatrijahalnom običaju su ljubile u ruku svekra, svekrvu i svakog starijeg u familiji, ujutru rano ustajale, mele dvorove, išle rano po vodu sa testijama na kukaljki na izvoru kladanca, kitile kapije i kladance u vreme Đurđevdana i zimskih verskih praznika, zadnje sedale za sofrom a prve ustajale, prale uveče noge svekru i momčetu mladoženji.
Kada je dolazilo proleće, ustajale su uvek pre svekra i svekrve, često nekada su ostajale i same sa nejakom decom, bilo ufamili ili selo. Muževi su odlazili u pečalbu. Tugovalo se, pevale pesme, dok se želo, bralo seno i denulo u plastove i stogove, dok se čuvala stoka na proplancima zelenih livada. Pesme su bile lek toj tuzi, za dragim negde u daljini, uveče pred spavanje, ljubila se slika, stavljao vezani jastuk, a nekada i košulja muža u postelji, negovao se bosiljak u gradini i kitilo, da se miriše stručak bosiljka-nekada i u pazuhu cele noći i dana se čuva, oseti topla i nežna osećanja svoje ljubavi, koja negde daleko u pečalbu beloga sveta u bedi i oskudici sanja o srećnom životu, punog ljubavi i sreće.
Tako puna osećanjima i tuge za svojim dragim pečalbarima, nežne snajke, bile su ukras svakog sela u planini. Naročito su ta osećanja imala deca u planini-dečaci i devojčice. Majke od težine života, teškog rada, oskudice i bede, često nisu mogle da potpuno uzvrate toplinu i nežnost svojoj deci, pa su ona tu toplinu i nežnost nalazila kod mladih snajki.
Odmah posle izvedenih prvih svadbenih običaja, u svako selo u planini, mlade snajke su krštevale decu. Neke su to radile4 same, dok su druge često umiljato tražile da svako dete samo izabere “kršteno ime”, kojim će zvati dete sve do kraja njegovog života. Ženska deca su “krštavana” sledećim imenima:” Golubice,grlice, sejke,Milogradke, Vildanke, Golubice,Šišmirke, trandafilče, ružice”-a mužška su dobijala imena:”Gospodine, Pisare, Braco, Golube, Vojniče, Ubavenko, Građanine, kao i drugim milozvučnim imenima, koja su iskazivala umiljatost i povezanosti sa pticama: golubova, grlica- lepim cvećem, ružama, mladim voćkama. Često su preko imena “kržtenih” se želelo neki drugi bolji život poput Gospodina, građanina-da se teži ka boljem i srečnijem životu u mladosti i kada se odraste. Eto tako su devojčice i dečaci preko “krštenja” od strane mladih snajki, snjali o nekom lepsem i srećnijem životu. Pisac ove priče od tada mladih snajki u familije je dobio “kršteno ime” Pisar i Gospodin, pa eto se izgleda i obistinila nekada dečja i želja tada mladih snajki u svoje rodno selo u planini. Za uzvraćenu ljubav prema snajkama, deca su često u toku leta iskazivala u pružanju pomoći oko čuvanje stoke, tako čto su uvek kada doće ba njih “red” za vraćanje krava ili ovaca-deca ih odmenjivala i tako iskazivala veliku ljubav prema njima. Deca su u proleće im brala prve ljubičice i kukavčine, kada počne da se kopni sneg po planinskim trnjacima, a i brale su se prve ozarene divlje jagode u topkama i nosile snajkama. Dečaci su gulili mazgu-sok od mladih bukvi, pa pravili kotarke uveče kada se vraćalo sa pače sa stokom radosno nosilo mladim snajkama. Pravili su im saveljke i matovilke za tkanje i motanje pređe, od kojih su one nekada plkele rukavice ili čarape kao poklon za uzvraćenu dečju ljubav. Često dok se čuvala stoka na proplancima, dok su ovce planduvale, dečaci su mladim snajkama brali pečurke, nizali ih na nizama, a i obavezno u testijama im sa kladanaca donosili hladnu vodu za piće.
danas o mladim snajkama u planini ostaje samo u pričama, nestali su običaji, doslo neko drugo vreme, ali su ostala sećanja koja su zapisana za navek.
Miroslav –Mirko Mladenović Mirac
18.jun 2007.godine Vlasotince
Pridružio: Feb 01, 2006 Poruke: 539 Lokacija: Rosulja crnobarski put
Poslao: Sre Jun 20, 2007 11:18 am Naslov:
(64) KOSIDBA U PLANINI
Kosidba u planini je jedan od natežih težačkih poslova-rada u polju. U proleće kada se sprema za odlazak u pečalbu-majstori ciglari, dunđeri, zidari i pinteri, čim sneg okopni- odmah se late čišćenju livada grabuljama i sekirama. Onda se odlazi u pečalbu- dok počnu prvi cvetovi bele rade i ljubičica, a nekada i pojavom kukurega. Početak zelenila na livadama se oseti negde početkom maja-u vreme đurđevdana, kada devojke i mlade snajke beru cveće i kite vencima svoje kapije.
Negde krajem juna i početkom jula, pa sve do pred svetiliju drugog avgusta, kada cvetne livade počnu da mirišu, kada sazri šuškavac i bude vreme za kosidbu-počinje jedan od najtežih, a često i možda najlepših poslova na selo-kosidba.
U prošlim vremenima, te majstorske poslove su obavljali stariji ljudi koji više nisu bili za pečalbu ili oni koji su isključivo živeli od bavljenja stočarstvom. Kosilo se ručno. Najpre se odabere kosa “petica” ili ređe “šestica”, potom alat za kovanje kose-čekinj i nakovanje. Naravno bilo je veoma važno i postavljanje kose na kosilu, gde se merila dužina “hipotenuze”-od totmaka(ručke) kosila do vrha kose, gde obavezno se ostavlja prostora u dužini nekoliko desetina santimetara od dužine “katete” od totmaka do “petice”(široki deo kose)-pravoglog trougla:ručke, vrha i “petice” kose. To je veoma važno kako bi kosa ravnomerno zahvatala travu i mnogo neulazila u travu i zamarala kosača.Kada se oštri kosa ostrilom, onda je važno da se ako je nakovana-samo “prevlači” ostrilo i “ispravlja rez”, a ukoliko se želi “izvući rez”, onda se ide “odozdo” jače u stranu a odozgo se samo prevalči ostrilom-jer ako se odozgo jako oštri onda se tupi rez kose.
U vreme kosidbe u planini majstori građevinari i ciglari ostavljali su svoje vangle i mistrije, ciglarske kalupe-zamenom nakovanja, čekića za kovanje kose, oštrila i kose.
Za dobrog kosača se treba učiti od detinjstva, počev od izbora kose, kovanja, oštrenja kose, kao i veštinu baratanja sa kosom kod različitih vrsta trava. Veoma je važno da se dužina od “petice” do totmaka(ručke) kose poklopi sa dužinom do kuka kosača. Potom treba kosu lako držati i ravnomerno je držati iznad zemlje, kako bih sama išla kroz travu, a kosaš sa lakoćom uživao u čari same kosidbe. Nikada pravi kosač ne upotrevlljava svoju snagu negu se koristi samom veštinom kosenja trave. kada kosa “ide” kroz travu sama i čuje se “zvuk”da “sviri”-znači da je dobro nakovana i dobar kosač kosi livadu. Oko izbora kose veoma je važno da kada se “udari” da kosa ima dobar zvuk ili kada se “nategne” da “vijuga”-u protivno je ili “ljuta”-će da pukne ili je loša kosa koja nije za upotrebu pravom majstoru kosaču.
U vremenu kada su smo počeli da se školujemo, još kao deca su nas podučavali tom teškom zanatu-kosaču planinskih livada.
Dok su naši očevi bili u pečalbu, počinjali smo još kao golobradi dečaci da kosimo prvo “lakše” trave-pa onda kada se izučio zanat i one “težke” trave poput “kozje bradice” i “tipavca”. Često onako nejaki, vezivali smo kanapom za neku granu bukve kosilo, kako bi mogli da nakovemo kosu, a uveče od umora nismo mogli ni da večeramo, a i preko dana se dešavalo da nas majke zateknu kako spavamo od umora u hladovini neke stoletne bukve.
Kada se kose planinske livade na strmini, onda se ide “ukoso”, jer jer lakše kosidba. Otkosi ostaju nekoliko dana da se osuši seno, a nekada kada su velike vrućine u julu mesecu-seno se sabira i istoga dana i dene u plasteve, gde se u toku dana suši, potom osušeno u plastevima stoji sve dok se nepripremi onolika količina sena da se zdene stog. Nekada seno zatekne kiša iz oblaka, pa je crno -ali se prosuši pa zimi posluži kao kabasta hrana za isharnu ovaca, krava, konja a nekada i koza. Veština denjenja stoga kupastog oblika je u tome da se seno stavlja ravnomerno “u krug” i “gazi” nogama da se postepeno “izađe” na vrh stožeta-pa stog na kraju dobije od okruglog oblika do “šiljastog” oblika. Stože je okruglo mlado oblo drvo(mladica) koje se zabada u zemlju, gde se stavljaju “raklje” i “lištevina”(granje)-kako bi se seno odiglo od zemlje i nebi skapalo u toku jesenjih i zimskih dana. Da bi se na stogu seno sleglo, na vrh stožeta se stavljaju lemeznice(mladike od bukovine ili drugog mladog drveta-koje se savijaju na vrhu u polukrug) i one služe da se seno slegne i tako preko njih voda kada curi posle kiše se sliva na zemlju i u sredini seno postaje suvo. U planini najčežće su stogove denule žene-jer su muževi pečalbari često bili odsutni, a i sam sam ih mnogo puta zdenuo i na kraju uživao u dražima svršenog posla -jer on traje često i nekoliko sedmica , pa čak i mesec dana ako je kišovito leto.
Stog se dene kada bude sunce okrenuto prema zapadu, posle podne kada bude najveća vrućina, onda znoj lije dok se baca seno, prima i dene stog, pa se tako popije mnogo hladne izvorske vode, za koju su zadužena mlada deca da je donosu u testijama sa planinskih izvora-kladanaca.
Kada se sakuplja seno, onda se mlade devojke i šene oblače u belim košuljama, suknjama i zabrade belom maramom -obavezno sa kitkom na glavi . Tako dok se sakuplja, vilči, suši seno-onda se pevaju pesme, da se preko visokih planinskih visova čuje u drugo selo, da se ukaže i iskaže radost što se eto sakuplja letina sa polja. Naravno dolazak muževa pečalbara-kod mladih šena podstiče i još veću potrebu iskazivanja u radostima življenja i ljubavi prema poslu koji se obavlja zajedno sa celom porodicom na okupu.
Na planinskim strminama seno se nosilo na leđa sa južetom u vidu bremeta, pa je teško bilo
obavljati kosidbu i sakupljanjue sena. Po velikim vrućinama se nije moglo seno nositi na leđa pa se ustajalo rano zorom dok još nisu se pojavili prvi sunčani zraci. Veliku draž u nošenju sena imalo je u vreme zimskih meseci -kada se organizovano nosilo na mobama u selo-pa se potom pila grejana rakija i pevalo, igralo uz gajde ili duduče.
U oskudnim vremenima.kada se gladovalo, u planini je bila teška kosidba. Kosilo se na posan pasulj ili posan krompir, a često uz parče sira i čaravačnog(projnog) ili raženog hleba. Sećam se kada mi je majka i baba kao detetu govorila-neka ostane malo mesa za kosača- kada se kose livade, a mi možemo i da trpimo gladni, jer brajko moj nije šala to je kosidba.
Preko dve decenije sam kosio u planini-iako sam postao inteklektualac. Nešto me vuklo ka planini, prema kosidbi. Onako da pomognem roditeljima pri sakupljanju letine, ali i u onom vremenu kada sam zbog svog uverenja ostao na goloj ledini sa porodicom bez egzistence. Tih teških godina pored pečalbe-radio sam i kao kosač u nadnici na selo. Od zarađenog novca izdržavao sam porodicu, a i dan danas negde u šupi-plemnje, pored napuštenog ognjišta, stoji moja kosa sva “izlizana” od kosenja, koja mi je spasila život. Danas više nema života u planini. Sve je uraslo u korov. Trave su u selo sve nekošene-u njima slobodno šetaju zmije i po još koja starica ili starac . Meni je ostalo samo sećanje na kosače i kosidbu u planini kao deo jednog ispunjuenja života-na vreme koje se nikada više neće vratiti, ali će ostati zapisano u pričama.
Miroslav-Mirko Mladenović Mirac
19.jun 2007.godine Vlasotince
Pridružio: Sep 11, 2005 Poruke: 178 Lokacija: Lost in a dream
Poslao: Sre Jun 20, 2007 12:12 pm Naslov:
Buduci ucitelji...
Sta su sve pisali buduci ucitelji...
Nekoliko odlomaka iz pismenih zadataka ucenika Uciteljske Skole u A*...
(navodno 1965 god.)
(objavljeno u "Politici" pre par godina)
Mlada i neukusna
"Bila sam jos mlada i neukusna. Pastiri su gonili stada ovaca medju kojima sam bila i ja. Od jedanput meni mi nesto zaigra ispod nogama. Svi popadasmo od stra na travi u meni mi srce sidje u petama. Malo posle iza toga kad se vrati smo u svest od straka neko upita sta to bi, ja si reko u sebi, pa to smo ucili u skolu na zemljopisu i reko decama: "to su arhitektonski potresi duboko ispod zemljinom povrsinom."
Ljubimac predmeta
Posoj sam da se upisem za u Uciteljsku skolu preko prijamnog ispita pretkodno. Uso sam u autobus koji je bio upaljen. Autobusom putujuci tako pogledjivao sam okolinu oko sebe. Posle pola sata truckajuci se na sedistu autobus je prispeo na zeleznickoj stanici. Tu sam uvideo jos svoji drugovi koji ce s upisu za u Uciteljsku. Svi smo se penjali u voz udjemo u prvi kupej kada tamo sedi jedan covek sa dzakom od prtenu konoplju i jednoga maloga zecica. Ne obracajuci paznju na nasoj galami mazi zecic poce skakuce po kupeju i vikati mi smo se smejali. Ovu skolu koju sada pogadjam dosta je lepsa i poukrasenija od onu sto sam tamo pogadjao. Ja marljivo ucim i postao sam ljubimac svih predmeta. Pre neki dan saznao sam da mi je drugar bolestan i pristao daga posetim. Iako sam bio zuazet poljskog rada, ipak sam pristao po odluci. Putujuci tako pored puta vrabci su cvrkutali, a ptice su pevali na zelenim grancicama pod sjajnim suncevim zracima tako iduci mome drugu.
Kraljevic Marko bombas
U Narodno oslobodilackoj Borbi prolivali su svoju jarko crvenu i skupocenu tecnost koju mozemo da nazovemo drugacije krv, protiv nemaca fasista idomacim izdajicam, pa cak i poginuli dajuci svoj zivot Sava Kovacevic, Ivo Lola ribar, Marija na prkosim, Karadjordje zvani Petrovic, Uca Gvozden, Marko Kraljevic i drugi nasi sinovi, koji su branili i koji ce braniti svoju zemlju dokle god je zivota u njima.
O bozanskoj komediji
Ovu komediju napisao je najveci pisac Danta Alegorija. Ona se zove ili nosi naziv Bozanstvena zato sto Dant moro da dobije bozansko nadaknuce da bi mogo da prodje kroz pakao da ne izgori ili padne u neki kazan sa vrelu vodu pa da se ispari pa da ga posle neprime u raj gde ga tamo ceka njegova devojka koju je on strasno mnogo volo pa mozda nece da joj se zasvidja koja se zvala Beatrica, ako ima rane na licu i na rukama koje je on nju voleo pa i ona njega pa sto sada da mu se ljubav pokvari. Ova knjiga se zove jos i komedija zato sto je to sto pisac pise izmisljeno i sto mi to neverujemo pase smejemo kada citamo sto tu pise. Da napise ovu komediju nagovorijo ga je njegov prijatelj Virgilia, on je pisao sonete Lauri i ne boli joj samo dusu kao Daneta vic i oci i kosu i vidi je kako se vozi u camac pa se plasi da se ne prevrne. Vodi ga na onaj sveti i tamo nadju papu kako visi na glavacke na dole koji je tada ziveo u Rimu na Tibar, reku zelenu i pljackao seljake koji nisu imali sta da jedu posto im je sve uzimao ovaj pata i drugi burzujci. Odavde mi moze da izvedemo zakljucak kako je Alegorija bio napredan i mrzeo sve gazde tiranine i razne druge kapitaliste kao sto ih i mi isto tako mrzimo i mrzecemo ih i nece se ugledamo na njima vec cemo marljivo ucimo i izgradjivati zemlju i drugi svesni objekti."
DA SE OTRGNE OD ZABORAVA _________________ "Mi u Leskovac nemamo problema sas SEX. Mi imamo problem sas GRAMATIKU."
Pridružio: Feb 01, 2006 Poruke: 539 Lokacija: Rosulja crnobarski put
Poslao: Čet Jun 21, 2007 4:29 pm Naslov:
ŽIVOT U PLANINI
27.jun 1995.godine
Dolazak ma svet kao prvog muškog deteta, najviše se obradovala baba. Prema tadašnjim patrijahalnim običajima, mahom muško dete-prvenac, posvećivana mu je posebna pažnja i naklonost cele familije. Čin rođenja i prvi dečji plač je osnažio početak novog života. Deca su se rađala pored ognjišta , pored kovčega sa rubljem, koje je mirisalo prirodnim mirisima planinskih livada i šuma. Tako sam rođen-po meni sretnom zvezdom, koja je stajala u babinim i tetkinim očima, koje su u svojoj nemaštini nalazile radost te prve muške čeljadi u porodici.
Kod nekih starih kuća ognjište je stajalo na sredini “kuće”-a kod nekih u jednom kraju “kuće”. Neke su kuće bile napravljene od blata i pruća. One su imale poseban naziv čakmare.. U tom vremenu su naglo građene kuće od bukovih baskija-kovanice. Svaka kuća je obavezno imala ukopani podrum, kao prostoriju u kojoj se stavljalo posuđe. Samo imućniji su pored zajedničke sobe za spavanje i “kuće”, posedovali još jednu sobu za mladunce. “Kuća” je bila zajednička prostorija, koja je pored ognjišta imala i vodnik ugrađen u jednoju strani zida. U njemu se stavljalo posuđe koje je bilo u svakodnevnoj upotrebi. On izgleda u pogledu funkcije u obliku vitrine. “Kuća” je posedovala samo jedan mali prozorčić sa drvenim kapacima. Vrata su bila na baglame od bukovog ili drugog drveta. Pored spoljašnje reze, postojala je i unutrašnja drvena poluga za zatvaranje. Sredina “kuće” bilo mesto za okupljanje uz sofru za obedovanje. Na jednu stranu “kuće” stajao je drveni ambar sa žitom. U njemu se najčešće stavljao raž i ovas.
Dok na drugoj strani “kuće” su stajala dva kovčega: za brašno i stvari. Kovčezi su pravljeni od drveta. Bolji majstori su ih šarali šarama nalik na ćilime.
Posude i pribor za jelo su bile od drveta i od zemlje-zemljane. Hleb se mesio u tekmetu.oblikovano ovalnog oblika od drveta. Hleb u crepulji se pkrekrivao vršnjikom, koji je napravljen kod tadašnjih cigana dobrih majstora. Umesto tanjira jelo se sipalo u panicama. To su bile zemljane posude koje su služile umesto tanjira. Deca su zbog oskudnosti koristila jednu zajedničku zemljanu posudu. Služilo se za obrok drvenim kašikama, a imućniji su imali kašike od alumijuma. Ognjište u “kući” u večernjim časovima odmora-bio je glavni izvor svetla. Svaka kuća je posedovala svetiljku-gasarče, ali se ona upotrebljavala samo u neophodnim okolnostima. Uz sofru prvo se sedelo po starešinstvu. Deca su morala da stoje u ćošku-dok stariji obeduju. Kad se večeralo, jedan od članova porodice je svetlio sa duderkom pored ognjišta. Duderka je isušeno stablo od konolja. Za vreme obeda sedelo se na tronoškama. Soba za spavanje je imala dva mala dvokrilna prozora sa ckapacima. U njoj se spavalo, boravilo u zimskim danima. U njima su se održavale slave i svadbe. Spavalo se kolektivno na ragožama. To je gruba posteljina napravljena od slame u vidu remenja. Postavlja se na pod sobe. Pod je od zemlje. Retko koja porodica je spavala na krevetu. Drveni krevet sa vretencima je bila retkost u selo. Mahom su stariji ljudi spavali po vodenicama i valjavicama na grubo sklešeni krevet od bukovih dasaka. U zimskim mesecima nasred sobe stajao je razboj za tkanje.Žene su tkale čerge i klašnje-grubo sukno, za odevanje muškaraca. U zimskim mesecima sobe su zagrevane pomoću kubeta. To su peći takozvane-bubnjare. Pravljene su kod limara. Najčešće su kupovane na vašarima. Prelo se i plelo pored ognjišta u “kući” ili u sobi oko kubeta. Pevale pesme i pričale priče u dugim zimskim mesecima. Pekao se planinski krompir u ognjištu -ekla kravajčići-male pogačke, u pepelu sa žarom na ognjištu.
Kuće su bile raštrkane po planinskim visovima. U početku su to bile kolibe za stoku. Živelo se u zadrugama. Starešina zadruge se postavljao na osnovu patrijahalnih principa. Svaki član zadruge-od deteta do najstarijeg člana, svakodnevno uveče dobijao je zaduženja za naredni dan. Podela na muške i ženske poslove se vršila na osnovu procene starešine zadruge. Postojala je uzajamno poštovanje između članova zadruge. Sve sporove je rešavao starešina zadruge.
Povećanjem broja članova u zadrugama-planinska zemlja je postala pretesna da pruži hranu svim članovima zadruge. Mnoga sposobna muška čeljad-postali su pečalbari. Taj život bio je veoma težak. Išlo se pešice i vraćalo čak iz Vlaško. U početku pečalbari su se bavili ciglarsko-creparsko ćeremidiskim zanatom, potom pinterskim, dunđerskim i onda zidarskim zanatom. bilo je i drugih zanata-kačarski, terziski, šnajderski, opančarski, kovački-a naročito su pinteri bili poznati u izradi buradi i bačvi nu mestima širom Makedonije i Šumadije.Dunđeri i zidari su bili poznati širom cele zemlje, svuda su ostale velelepne građevinske tvorevine poznatih crnotravaca
Pojavom zanata, mnoge zadruge su počele da se rasturaju. Svako ko je išao u pečalbu, želeo je da sam u užoj porodici kuće bude i sam starešina.
U ciglarsko creparskim poslovima su bili neprikosnoveni vlasotinčani-sa okolnim delom Gornjeg Povlasinja. U početku bavljenja ciglarskim zanatom, najčešće se ručnim putem izrađivala cigla i crep, da bi se potom kasnije prešlo na mašinsku obradu. Prvi crep – ćeremida, imao je spoljni ovalni oblik- još iz turskog vremena, dok drugi crep-biber, pravio se pomoću gvozdenog kalupa-pravougaonog oblika. Mnogo je bio lakši za pokrivanje. Crepane su tada bile kao male radionice. Razvio se zanat u planini, a prodavo se po planinskim selima- noseći konjima na tovarima, a u ravničarskim selima se rabadžisalo volovskom zapregom.
Planina je bogata bukovom šumom i planinskim izvorima. Mnoge zadruge ili pojedinci su od bukovine pravili ćumur, koga su prodavali kovačima-po selima ili u gradu, a kasnije na ćumuru se pekao čuveni leskovački roštilj. Planinski potoci su bili puni sa vodenicama potočarama-a bilo je i valjavica. U vodenicama se mlelo žito- raž i ovas, a nosilo se breme vreće sa žitom na leđima, tamo gde je bilo neprohodno za zaprežnu dvokolicu ili na konjima. U valjavicama su se valjale klašnje-grubo vuneno sukno, valjavice su bile su retke, pa je kod njih bila navalica čak i iz drug sela a i srezova. U vodenicama i valjavicama se češće zamrkne, prespava noć ili se ostane i nekoliko dana. U njih se dolazilo sa svih strana. U njima se odvijao društveni život, pričale stare priče, istoriski događaji, pevale pesme, u njima se hajdukovalo i bile su jataci u borbi za nacionalno oslobođenje od turaka. U njima se nsevalo o životu, spajale i rastavljale mnoge ljubavi. U njima su krojene mnoge sppletke, a i šeretski doživljaji su bili deo celokupnog života u planini.
Deda po majci bio je poznat kao majbolji majstor zidar u šitavoj tada okolini. Bio je srednjeg stasa, plavokos, vedrog lica i veoma pronicljivog duha. Takve sam čuo priče o njemu u detinjstvu. Često su mi u familiji govorili-isti deda. Mnogo je u tom vremenu njegove mladosti čitao knjige-to je bila prava retkost u planini, kada su skoro svi bili nepismeni. Taj planinski kraj je bio slobodarski. Nije se trpeo tuđinac.
Sloboda je bila i više od hleba. Govorilo se-bolje biti slobodan, nego sit hleba. Zato se i gladovalo i mučilo za ostvarivanje tog najvišeg ideala života. U tursko vreme ovaj kraj je bio pun hajduka. Mnoga mesta i dan danas nose njihova imena. Čak je i hajduk Veljko jatakovao u ovom kraju. Mesta sastajanja i rastajanja hajduka su dugo vremena bila označavana kao simbol hraborosti i nade za bolji život. Za te ideale života, mnogi se nisu vratili posle prelaska preko Albanije u I svetskom ratu. Skoro celokupna sposobna muška čeljad iz dedine familije-ostavila je svoje kosti u albanskoj golgoti.
Loše ekonomske i političke prilike u tom vremenu-uticale su i na život mnogih napuštenih porodica. Niko nije vodio računa o njima, pa je deda sa njegovim bratom morao silom prilika da se prizeti. Tada su bogataške ćerke mogle da biraju momke prema lepoti i imućnosti-dok siromasima je ostalo da ih drugi žene i udaju, da se sa njima trguje kao sa robom. Zbog takvih odnosa u životu tadašnjeg mladog sveta- posle ženidbe moj deda je u selo bio na “glasu”, kao veliki ženskaroš. Sličnu životnu sudbinu je imala i moja baba po majci, pa su njih dvoje može se reći samo bili kao loš par prodati i kupljeni na pijaci-prilikom navodadžisanja, jer je to bio tada unosan posao. Baba mi je bila veoma patrijahalna i pobožna žena.Bila je veoma škrta, a to je posledica velikog siromaštva- života u svakodnevnoj oskudici i borbe da se preživi u planini. retko je od koga šta pozajmivala, a retko je kome šta i davala. Uvek je bila bojažljiva da nemože to da vrati-ako se šta pozajmi. Strogi patrijahalni odnosi u bračnom životu u tom vremenu- imali su ponižavajući odnos za ženu. ona je morala da trpi sve prevare muškarca-jer ekomski zavisila od njegovog rada a to su dopuštala i pravila iz običajnog prava patrijahalne zajednice. Žena nije smela da vrši preljubu. To se smatralo kao najveći greh u familiji i selo. Takva žena je bila odbačena od familije i sela-kao obeležena za svagda. Muž je ženu mogao da tuče bilo kada i ona je morala biti poslušna svuda i na svakom mestu. Poslušnost žene prema mužu, svekru i svekrvi u tom vremenu se smatralo kao velikom vrlinom života u zajednici. Moja baba je imala svoj unutrašnji svet u kome niko nije mogao da ulazi. Nije se bavila seoskom politikom, uvek je samo radila i gledala put pred svoje noge. Za nju je porodica bila svetinja. Baba je znala za dedine “švaleracije”-ali je uvek govorila:” kurvaluk je za vreme, a pijanka na vek”. Bila je mudra žena. Znala je sve junačke i ostale narodne pesme vezane za radove u polju. Sa dedom su se izrodile tri ćerke, među kojima je moja majka bila nastarija. Deda je imao velike planove u životu-da iškoluje decu, ali ga prerana smrt pred drugi svetski rat zauvek odnela od njegovih snova. Poginuo je od bukve, kada je hteo da pomeri vola pred padom stoletne bukve, koju je kao drvoseča u planini sekao sa svojim komšijom. Tako su ostala tri siročeta-kako je često govorila baba. Naišao rat, bilo je teško preživeti. Moja majka kao najstarija je išla da radi kao sluga-u nadnicu da kopa kukuruz i krompir, često gladna-da bi se zaradilo nekoliko kilograma brašna da se preži. Majka je išla u nadnicu da kopa u Moravu - na leđa donosila kukuruz-pešačeći preko 50. kilometara-da bi se kasnije nosilo u vodenicu i samlelo brašno. Sa svojih 14 godina majka je orala drvenim ralom, dok je druga mlađa sestra vodila goveda u brazdu. Baba je morala da radi u nadnici kod bogataša -da bi se preživelo, a često u nadnici su se pridruživala i deca. Kopale su na njivama u planini i za šaku žita-raža ili ovsa. Tada je svako želeo da iskoristi tuđe nevolje i nemanje.
Zadruga u kojoj se živelo u očevoj familiji-dugo se zadržala u tom zajedničkom obliku života. Zadnji starešina zadruge, pokazao je veliku hrabrost kao ratnik u balkanskim ratovima i na solunskom frontu –prvog svetskog rata. Bio je topdžija na Bregalnici u ratu sa Bugarima. Krupan i crvenog obraza, samo je odraz zdravog gorštačkog života u planini-stočar i najbolji kosač toga vremena, po imeno Gavril. Merio je preko 100. kilograma. Njegova snaga se odmeravala u nošenju najvećeg tereta.vreće žita u vodenicu, kao i noženjem najvećeg naramka.oblog bukovog ili hrastovog drveta iz braništa. U tom vremenu se snaga u selo često odmeravala obaljanjem-u rvanju slobodnim stilom, potom bacanje kamena sa ramena. to su bile veštine s kojima se iskazivala snaga muškosti, često na verskim saborima. To su se najčešće dokazivali momci-a i oženjeni, a to su bile i glavne vrednosti u zadruzi i selo. Samo se snagom mogala savladati surov život u planini.
Retko je bilo pismenijih ljudi u selo. Po priči moje majke, deda je učio u pisanju slova druge ljude za kapu oraha. Tako se u sudovima potpisivalo otiskom palca. Kažu za starešinu zadruge Gavrila-da je uživao da prkosi svojom snagom cicijama u selo. Tako kada se vraćao sa pijaca iz varoši, više puta je prolazeći putem uskih ploteva-razljućen, razgrađivao ploteve i tako raširio put za normalan prolaz. Bio je čovek širokog srca. Svakome je davao. Svojom snagom uvek je štitio siromačne,nemoćne i fizički slabe ljude. Njegov život se okončao na loš način. Tako vraćajući se jednog zimskog dana sa pijace u varoši-previše onako vruć napio se rasolnice iz kace sa kiselim kupusom i odmah je crko na licu mesta. Kažu da mu je pokla žljučka-žuč. Zadružna zajednica se posle raspala na manje porodične zajednice, ali bez starešine. Svako od njegovih sinova je gradio kuću za sebe. Svi su zajedno išli u pečalbu-to je bila odlika zajedništva i uzajamnog pomaganja u nevoljama, pa i u pečalbi. Posle toga su žene dobile veća ovlašćenja u porodici. One su vodile kućne poslove za vreme odsustva njihovih muževa u pečalbi. Svaka uža porodica u planini je čuvala veliki broj dece. U zadruzi je to sve trebalo obući i nahraniti. Posle izlaska mog dede iz zadruge-sa svojih pet sinova, živeli su prvo u kolibi, potom napravili kuću čakmaru -nije im bilo lako. Bili su među najsiromašnim familijama u selo. Otac nije imao svoje detinjstvo. Odmah još kao dečak-da bi preživeli, sa braćom i ocem je radio kao ciglar pečalbar. U rano proleće pešice sa ostalim pečalbarima se išlo u pečalbu-a u kasnu jesen se svi vraćali kući. Deda je voleo gusle, pa je često na slavama svirao i pevao junačke pesme. Često puta je voleo da kaže-kad budem imao unuka, biće dedin guslar. Pred II svetski rat, deda je sa svojim sinovima otišao u pečalbu u Bugarskoj-da bi potom bili internirani u ropstvo sa ostalima iz ovoga kraja u Bugarskoj. Tamo su bili raspoređeni da čuvaju ovce kod imućnijih bugara- a nekima koji su znali zanate, raspoređeni su da rade po rejonima gradova za bugarsku vojsku. Posle sloma bugarske imperije u II svetskom ratu(1941-1945)-svi internirani su se vratili svojim kućama, samo je moj deda ostavio kosti u ropstvu u Bugarskoj. Nikada se nije vratio kući, a niko nije ni saznao pravu istinu gde je završio njegov šivot. Posle oslobođenja su kružile glasine da se tamo razboleo i u bolnici umro.Naravno sve je moguće. baba je ostala sam, mučila se u siromaštvu, nosila ispod miške svoga unuka dok je čuvala ovce na pašnjacima, Jedva je pamtim kao dete, a otac kada je odlazio sa ovoga sveta, pomenuo je da je umrla kao kuče u gladi i bedi. Kažu i za mene da sam kao dete tražio zalčak hleba-pa me baba hranila jedino planinskim krompirom.
Dedin san da mu unuk bude guslar-nikada se nije ostvario. Kao dečak mnogo puta kasnije sam sanjao te dedine gusle o kojima su mi pričali. Slušao ih u selo kod jednog drugog dede Stojana –Veršule guslara i starog solunskog ratnika. Otac mi je kao detetu pravio gusle, koje smo morali od konjske dkale da pravimo kao ručni rad za ocenu kod učitelja u osnovnoj školi. Neznam možda je to i uticalo da zauvek zavolim gusle i pesme ispevane o junacima u vreme hajdukovanja u ovom kraju u borbi za slobodu protiv turskog ropstva. Taj ideal slobode je ostao u meni do današnjeg dana.
Miroslav –Mirko Mladenović Mirac
20.jun 2007.godine
Pridružio: Feb 01, 2006 Poruke: 539 Lokacija: Rosulja crnobarski put
Poslao: Čet Jun 21, 2007 4:30 pm Naslov:
ŽIVOT U PLANINI
27.jun 1995.godine
Dolazak ma svet kao prvog muškog deteta, najviše se obradovala baba. Prema tadašnjim patrijahalnim običajima, mahom muško dete-prvenac, posvećivana mu je posebna pažnja i naklonost cele familije. Čin rođenja i prvi dečji plač je osnažio početak novog života. Deca su se rađala pored ognjišta , pored kovčega sa rubljem, koje je mirisalo prirodnim mirisima planinskih livada i šuma. Tako sam rođen-po meni sretnom zvezdom, koja je stajala u babinim i tetkinim očima, koje su u svojoj nemaštini nalazile radost te prve muške čeljadi u porodici.
Kod nekih starih kuća ognjište je stajalo na sredini “kuće”-a kod nekih u jednom kraju “kuće”. Neke su kuće bile napravljene od blata i pruća. One su imale poseban naziv čakmare.. U tom vremenu su naglo građene kuće od bukovih baskija-kovanice. Svaka kuća je obavezno imala ukopani podrum, kao prostoriju u kojoj se stavljalo posuđe. Samo imućniji su pored zajedničke sobe za spavanje i “kuće”, posedovali još jednu sobu za mladunce. “Kuća” je bila zajednička prostorija, koja je pored ognjišta imala i vodnik ugrađen u jednoju strani zida. U njemu se stavljalo posuđe koje je bilo u svakodnevnoj upotrebi. On izgleda u pogledu funkcije u obliku vitrine. “Kuća” je posedovala samo jedan mali prozorčić sa drvenim kapacima. Vrata su bila na baglame od bukovog ili drugog drveta. Pored spoljašnje reze, postojala je i unutrašnja drvena poluga za zatvaranje. Sredina “kuće” bilo mesto za okupljanje uz sofru za obedovanje. Na jednu stranu “kuće” stajao je drveni ambar sa žitom. U njemu se najčešće stavljao raž i ovas.
Dok na drugoj strani “kuće” su stajala dva kovčega: za brašno i stvari. Kovčezi su pravljeni od drveta. Bolji majstori su ih šarali šarama nalik na ćilime.
Posude i pribor za jelo su bile od drveta i od zemlje-zemljane. Hleb se mesio u tekmetu.oblikovano ovalnog oblika od drveta. Hleb u crepulji se pkrekrivao vršnjikom, koji je napravljen kod tadašnjih cigana dobrih majstora. Umesto tanjira jelo se sipalo u panicama. To su bile zemljane posude koje su služile umesto tanjira. Deca su zbog oskudnosti koristila jednu zajedničku zemljanu posudu. Služilo se za obrok drvenim kašikama, a imućniji su imali kašike od alumijuma. Ognjište u “kući” u večernjim časovima odmora-bio je glavni izvor svetla. Svaka kuća je posedovala svetiljku-gasarče, ali se ona upotrebljavala samo u neophodnim okolnostima. Uz sofru prvo se sedelo po starešinstvu. Deca su morala da stoje u ćošku-dok stariji obeduju. Kad se večeralo, jedan od članova porodice je svetlio sa duderkom pored ognjišta. Duderka je isušeno stablo od konolja. Za vreme obeda sedelo se na tronoškama. Soba za spavanje je imala dva mala dvokrilna prozora sa ckapacima. U njoj se spavalo, boravilo u zimskim danima. U njima su se održavale slave i svadbe. Spavalo se kolektivno na ragožama. To je gruba posteljina napravljena od slame u vidu remenja. Postavlja se na pod sobe. Pod je od zemlje. Retko koja porodica je spavala na krevetu. Drveni krevet sa vretencima je bila retkost u selo. Mahom su stariji ljudi spavali po vodenicama i valjavicama na grubo sklešeni krevet od bukovih dasaka. U zimskim mesecima nasred sobe stajao je razboj za tkanje.Žene su tkale čerge i klašnje-grubo sukno, za odevanje muškaraca. U zimskim mesecima sobe su zagrevane pomoću kubeta. To su peći takozvane-bubnjare. Pravljene su kod limara. Najčešće su kupovane na vašarima. Prelo se i plelo pored ognjišta u “kući” ili u sobi oko kubeta. Pevale pesme i pričale priče u dugim zimskim mesecima. Pekao se planinski krompir u ognjištu -ekla kravajčići-male pogačke, u pepelu sa žarom na ognjištu.
Kuće su bile raštrkane po planinskim visovima. U početku su to bile kolibe za stoku. Živelo se u zadrugama. Starešina zadruge se postavljao na osnovu patrijahalnih principa. Svaki član zadruge-od deteta do najstarijeg člana, svakodnevno uveče dobijao je zaduženja za naredni dan. Podela na muške i ženske poslove se vršila na osnovu procene starešine zadruge. Postojala je uzajamno poštovanje između članova zadruge. Sve sporove je rešavao starešina zadruge.
Povećanjem broja članova u zadrugama-planinska zemlja je postala pretesna da pruži hranu svim članovima zadruge. Mnoga sposobna muška čeljad-postali su pečalbari. Taj život bio je veoma težak. Išlo se pešice i vraćalo čak iz Vlaško. U početku pečalbari su se bavili ciglarsko-creparsko ćeremidiskim zanatom, potom pinterskim, dunđerskim i onda zidarskim zanatom. bilo je i drugih zanata-kačarski, terziski, šnajderski, opančarski, kovački-a naročito su pinteri bili poznati u izradi buradi i bačvi nu mestima širom Makedonije i Šumadije.Dunđeri i zidari su bili poznati širom cele zemlje, svuda su ostale velelepne građevinske tvorevine poznatih crnotravaca
Pojavom zanata, mnoge zadruge su počele da se rasturaju. Svako ko je išao u pečalbu, želeo je da sam u užoj porodici kuće bude i sam starešina.
U ciglarsko creparskim poslovima su bili neprikosnoveni vlasotinčani-sa okolnim delom Gornjeg Povlasinja. U početku bavljenja ciglarskim zanatom, najčešće se ručnim putem izrađivala cigla i crep, da bi se potom kasnije prešlo na mašinsku obradu. Prvi crep – ćeremida, imao je spoljni ovalni oblik- još iz turskog vremena, dok drugi crep-biber, pravio se pomoću gvozdenog kalupa-pravougaonog oblika. Mnogo je bio lakši za pokrivanje. Crepane su tada bile kao male radionice. Razvio se zanat u planini, a prodavo se po planinskim selima- noseći konjima na tovarima, a u ravničarskim selima se rabadžisalo volovskom zapregom.
Planina je bogata bukovom šumom i planinskim izvorima. Mnoge zadruge ili pojedinci su od bukovine pravili ćumur, koga su prodavali kovačima-po selima ili u gradu, a kasnije na ćumuru se pekao čuveni leskovački roštilj. Planinski potoci su bili puni sa vodenicama potočarama-a bilo je i valjavica. U vodenicama se mlelo žito- raž i ovas, a nosilo se breme vreće sa žitom na leđima, tamo gde je bilo neprohodno za zaprežnu dvokolicu ili na konjima. U valjavicama su se valjale klašnje-grubo vuneno sukno, valjavice su bile su retke, pa je kod njih bila navalica čak i iz drug sela a i srezova. U vodenicama i valjavicama se češće zamrkne, prespava noć ili se ostane i nekoliko dana. U njih se dolazilo sa svih strana. U njima se odvijao društveni život, pričale stare priče, istoriski događaji, pevale pesme, u njima se hajdukovalo i bile su jataci u borbi za nacionalno oslobođenje od turaka. U njima se nsevalo o životu, spajale i rastavljale mnoge ljubavi. U njima su krojene mnoge sppletke, a i šeretski doživljaji su bili deo celokupnog života u planini.
Deda po majci bio je poznat kao majbolji majstor zidar u šitavoj tada okolini. Bio je srednjeg stasa, plavokos, vedrog lica i veoma pronicljivog duha. Takve sam čuo priče o njemu u detinjstvu. Često su mi u familiji govorili-isti deda. Mnogo je u tom vremenu njegove mladosti čitao knjige-to je bila prava retkost u planini, kada su skoro svi bili nepismeni. Taj planinski kraj je bio slobodarski. Nije se trpeo tuđinac.
Sloboda je bila i više od hleba. Govorilo se-bolje biti slobodan, nego sit hleba. Zato se i gladovalo i mučilo za ostvarivanje tog najvišeg ideala života. U tursko vreme ovaj kraj je bio pun hajduka. Mnoga mesta i dan danas nose njihova imena. Čak je i hajduk Veljko jatakovao u ovom kraju. Mesta sastajanja i rastajanja hajduka su dugo vremena bila označavana kao simbol hraborosti i nade za bolji život. Za te ideale života, mnogi se nisu vratili posle prelaska preko Albanije u I svetskom ratu. Skoro celokupna sposobna muška čeljad iz dedine familije-ostavila je svoje kosti u albanskoj golgoti.
Loše ekonomske i političke prilike u tom vremenu-uticale su i na život mnogih napuštenih porodica. Niko nije vodio računa o njima, pa je deda sa njegovim bratom morao silom prilika da se prizeti. Tada su bogataške ćerke mogle da biraju momke prema lepoti i imućnosti-dok siromasima je ostalo da ih drugi žene i udaju, da se sa njima trguje kao sa robom. Zbog takvih odnosa u životu tadašnjeg mladog sveta- posle ženidbe moj deda je u selo bio na “glasu”, kao veliki ženskaroš. Sličnu životnu sudbinu je imala i moja baba po majci, pa su njih dvoje može se reći samo bili kao loš par prodati i kupljeni na pijaci-prilikom navodadžisanja, jer je to bio tada unosan posao. Baba mi je bila veoma patrijahalna i pobožna žena.Bila je veoma škrta, a to je posledica velikog siromaštva- života u svakodnevnoj oskudici i borbe da se preživi u planini. retko je od koga šta pozajmivala, a retko je kome šta i davala. Uvek je bila bojažljiva da nemože to da vrati
FAQ - Često Postavljana Pitanja
Traži
Lista članova
Korisničke grupe
Profil
Proveri privatne poruke
Pristupi
