Pridružio: May 04, 2005 Poruke: 3923 Lokacija: medju javom i medj snom
Poslao: Čet Sep 20, 2007 1:33 am Naslov:
Blatnjavi put
Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lijepu djevojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
"Dođi, djevojko", reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.
Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. "Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama", reče Tanzanu, "posebno ne mladim i lijepim. To je opasno. Zašto si to učinio?"
"Ja sam djevojku ostavio tamo", reče Tanzan. "Da li je ti još uvijek nosiš?" _________________ success is a journey not a destination...
Pridružio: May 04, 2005 Poruke: 3923 Lokacija: medju javom i medj snom
Poslao: Sre Okt 31, 2007 1:55 pm Naslov:
Šolja čaja
Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi, posjetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želio da se od njega raspita o zeni.
Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: "Puna je. Više ne može da stane!"
"Kao i ova šolja", reče Nan-in, "pun si svojih ubjeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?" _________________ success is a journey not a destination...
Kada je Bog napravio zenu, dosao je do sestog dana, radeci preko vremena. Jedan andjeo je dosao i pitao ga: "Zasto korisits tako puno vremena na nju?" I Bog odgovara: "Jesi li ti video sve specifikacije, sto sam joj dao da je formiram?"
"Ona mora znati prati, ali ne sme da bude od plastike, imati vise od 200 pokreta zglobova, svi moraju imati mogucnost za promenu, i usput da svaka dijeta funkcionise, i jos da ima krilo za najmanje cetvoro dece.. Ali u isto vreme da ima poljubac, da moze od povredjenog kolena do slomljenog srca, i sve ce ovo da radi sa samo dve ruke."
Andjeo se zacudio svim tim vestinama. "Sa samo dve ruke.. Nemoguce! I ovo je samo standardni model?! To je puno posla za jedan dan.. Sacekaj sutra pa je dovrsi."
"Ne zelim to", protestvovao je Bog. "Tako sam blizu da zavrsim ovo bice, sto je mome srcu drago. Kad se razboli, sama se izbori da ozdravi, i moze da radi 18 sati dnevno."
Andjeo se priblizio i dotakao zenu. "Boze, kako si je napravio tako meku?"
"Jeste mekana je", Kaze Bog, "ali napravio sam je da ima i snagu. Neces verovati sta sve moze da uradi i da izdrzi."
"Moze li misliti?" pita Andjeo.
Bog odgovara: "Nije samo da moze misliti,nego i da saradjuje i da pravi dogovore."
Andjeo nesto vidi, sto mu je privuklo paznju, i dotakne zenino lice.. "Boze, izgleda da ovaj model ima jedan propust. Jesam li ti rekao da puno stvari stavljas na nju."
"Nije to nikakav propust.. To je jedna suza." ispravi ga Bog.
"Zasto je to?" upita Andjeo.
I Bog rece:
"Suza je njen nacin da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoca, njen bol i njen ponos.."
Ovo je ostavilo jak utisak na Andjela. "Ti si genije, Boze. Na sve si mislio. Zena je sjajno bice!"
To je istina!
Zena ima snagu, kojoj se covek divi. One podnose teskocu, nose tugu, ali znaju za srecu, ljubav i svoje misljenje. One se smeju, kad zele da vrisnu. Zene pevaju, kada zele da placu. Placu kad su srecne i smeskaju se kad su nervozne. Bore se za ono u sta veruju. One su protiv nepravde. Ne uzimaju "ne" za odgovor, ako ima drugi nacin i bolje resenje. Sve daju za svoju porodicu. One prate jednu prijateljicu kod dokotra, zato sto se boji doktora. I zena voli bez granice..
One placu kad im deca nesto novo u zivotu dozive, i raduju se dobroti svojih prijatelja. One se raduju kada cuju za neko rodjenje ili vencanje. Srce njihovo se slomi kad cuju za smrt neke drage osobe. One tuguju za izgubljenim voljenim osobama, ali jake su i kada nema vise za sta da se bore. Zene znaju da jedan poljubac i zagrljaj moze da izleci jedno slomljeno srce.
Ali, nalazi se jedna greska kod zene:
Ona zaboravlja koliko vredi! _________________ Dial up POST PAID INTERNET:
042410669
username: vlasotince
pass: vlasotince
Pridružio: May 04, 2005 Poruke: 3923 Lokacija: medju javom i medj snom
Poslao: Čet Nov 15, 2007 3:32 am Naslov:
Poverenje
Bilo je to pre mnogo godina.
U jednoj zemlji ziveo je kralj koji je mudro upravljao svojim kraljevstvom. Oko sebe je ve imao poverljive ljude, ali mu je trebala jos jedna izuzetno poverljiva osoba. Kralj je zeleo da na dvoru ima jednog pametnog, ali iznad svega vernog i odanog mladica, koji je znao da cuva tajne. I zato je po celom kraljevstvu objavio da se trazi jedna takva licnost.
Nakon nekog vremena javio se veliki broj obrazovanih mladih ljudi i kralj se nasao u dilemi koga da izabere. Zato je odlucio da im postavi jedan zadatak, pa koji ga bude resio i jos obrazlozio svoje resenje, bice izabran.
Zadatak je bio jedna zagonetka: svaki mladic je dobio tri lutke. One su bile identicne, jednake velicine, jednako obucene sa istim frizurama.
Medjutim, one su se ipak u necemu razlikovale. A to nesto je trebalo zapaziti tj. pronaci. Zadatak je naoko bio lak, ali nakon podosta vremena mladici su vracali lutke sa obrazlozenjem da ne mogu primetiti razliku. Ali, kralj je ostao uporan.
„Valjda ce se naci bar jedan koji ce uociti vrednost jedne lutke i mane ostale dve. A ta vredna crta karaktera te lutke tako je vazna. Uoci li neko tu njenu osobinu, znaci da je i sam ima. A meni bas takav treba.”
Najzad se pojavio jedan mladic koji je skromno stao pred kralja, odvojio jednu lutku na jednu stranu a ostale dve na drugu. Pre nego sto je bilo sta rekao, uradio je sledece:
Prvoj lutki je uvukao jednu slamcicu u uho i ona je izasla kroz drugo uho.
Kod druge je uradio to isto, ali ovoga puta slamcica je izasla na usta.
I na kraju, kod trece lutke slamcica nije uopste izasla, vec je ostala unutar same lutke.
"Postovani kralju, ova poslednja lutka je najvrednija" - odgovorio je mirno mladic.
"Da, tako je" - zadovoljno se nasmejao kralj, jer je zagonetka bila resena. _________________ success is a journey not a destination...
Poslao: Pet Dec 14, 2007 2:11 am Naslov: Danas im je sedamnaest godina
Danas im je sedamnaest godina.
Kad im je bilo godinu dana, očevi su im se krili od vojnih pozivara.
Kad im je bilo dve godine, njihove majke su na televiziji gledale početak rata u Bosni.
Kad im je bilo dve i po godine, roditelji su im postali tehnološki višak u nekada dobrostojećim društvenim preduzećima i privrednim gigantima.
Kad im je bilo tri godine, njihovi roditelji morali su da prodaju zamrzivač da bi imali šta da jedu.
Kad im je bilo tri godine i deset dana, marka je vredela deset milijardi dinara.
Kad im je bilo tri godine i dvadeset dana, marka je vredela sto milijardi dinara.
Kad im je bilo četiri godine, njihovi očevi prodavali su benzin na ulici, a majke cigarete na pijaci.
Kad im je bilo četiri i po godine, očeve su im privodili zbog prodaje benzina na ulici, a majke zbog prodaje cigareta na pijaci.
Kad im je bilo pet godina, u goste su im došli rođaci iz Knina, a ni do danas nisu otišli.
Kad im je bilo pet i po godina, odgledali su svoj prvi pornić, na TV Palma, kad su se probudili u tri ujutru, jer ih je boleo stomak.
Kad im je bilo šest godina, pravo iz obdaništa vukli su ih na demonstracije, a uveče su ih izvodili na terasu da udaraju u šerpe.
Kad im je bilo sedam godina, pola školske godine su presedeli kod kuće jer su prosvetni radnici štrajkovali.
Kad im je bilo osam godina, dalji rođak im je skočio s terase, jer više nije mogao da izdrži.
Kad im je bilo devet godina, očevi su im se ponovo krili od vojnih pozivara, a majke su im, dok su blejali u podrumu (zgrada nije imala atomsko sklonište) pričale kako su im se očevi isto tako krili od vojnih pozivara osam godina ranije.
Kad im je bilo devet i po godina, u goste su im došli rođaci iz Peći, a ni do danas nisu otišli.
Kad im je bilo deset godina, jednog lepog oktobarskog dana očevi su im rekli da ostanu kod kuće, a ako se očevima nešto desi, majka i sestre su od sutra njihova odgovornost. Iste večeri, očevi su se veseli vratili kući, a sledećeg dana ponovo su bili namrgođeni, kao da se ništa nije ni desilo.
Kad im je bilo dvanaest godina, heroj im je bio Šareni.
Kad im je bilo trinaest godina, Šareni i njegovi ubili su premijera. Njihove majke su plakale, a njima je potajno bilo drago što im majke plaču.
Kad im je bilo četrnaest godina snimili su mobilnim kako im „mala fuksa iz šestog tri” puši u školskom ve-ceu.
Kad im je bilo četrnaest i po godina najboljeg druga su im izboli noževima na ekskurziji u Lepenskom viru.
Kad im je bilo petnaest godina zgutali su svoj prvi ekser.
Kad im je bilo petnaest i po godina, očevi su im ušli u kredit za kola.
Kad im je bilo šesnaest godina njihovim očevima oduzeli su kola jer su ponovo izgubili posao i nisu imali od čega da ih otplaćuju.
Kad im je bilo šesnaest godina i dva meseca zavaljali su svoj prvi ket vutre.
Kad im je bilo šesnaest i po godina, organizovali su orgije s ekipom koju su upoznali preko neta.
Danas im je sedamnaest godina.
Svuda su oko nas. Pred njima je budućnost. Čik neka se neko usudi da im postavlja pravila. Čik neka se neko usudi da im prigovori što se ne pridržavaju pravila. Čik neka im neko objasni zašto uopšte treba da se pridržavaju bilo kakvih pravila. Oni će da prave nova pravila.
Niko vas neće ni pitati da li se sa tim pravilima slažete.
Pre izvesnog vremena kod mene u lokalu se je povela debata o generaciji koja je nusprodukt devedesetih godina, o njihovom stilu, njihovom nacinu govora, njihovim iznenadnim naletima agresije, njihovom nacinu zivota... Po svemu sudeći vreme koje je pred nama ponoviće pojavljivanje raznih destruktivnih grupa našeg društva‚ a svi ostali biće ponovo nemoćni da bilo šta preduzmu ili kažu. Opet se stvaraju horde mladih koje niko ne može da obuzda ili pak da im objasni normative društvenog ponašanja, a još žalosnije je upravo to što će i ove novonastale horde kao i one predhodne biti u službi režima htejući to ili ne. Tužno je što nam se anarhija odomaćila kao dobar dan, a svakom sistemu upravo to treba.
Izvinjavam se što sam malo zatrovao svojim komentarom "Priče za dobro jutro", ali šta reći... bravo Bamby!!! _________________ "napravio sam pajp, dosta mi je muke, nemogu da rolam jer me bole ruke.."
Normalna zemlja ume takve da obuzda, samo sto ovo nije normalna zemlja jer mora da brani kosovo i druga ognjista. Tamo ih obuzdavaju konjicom i smrkovima. Nista bolje nisu generacije odrasle u bedi i agresiji po raznoraznim getima sirom severne Amerike i Evrope, i ima ih mnogo vise, pa ih ipak obuzdavaju. Nas problem je sto se ovde korov zaliva, sto rece Djindjic, a ne sto korov postoji. To su u principu marginalne i nevazne grupe koje se glasno deru kao magarci, samo sto se ovde vide zato sto se ovde takvima niko ne bavi od silne brige za kosovo i slicne gluposti, i onda je normalno da oni divljaju kad drugo i ne znaju. Da su malo propusteni kroz pendrek od metar, sistematski, svakodnevno ako treba, kako je jedino normalno, druga bi to prica bila. U normalnim zemljama takvima se ozbiljno bavi samo policija, da ih mlati, i pojedini prihijatri, sociolozi i slicni da ih ispituju kao laboratorijske pacove i da ih posmatraju kroz kavez. Na primer, evo ima na Discovery neka emisija o huliganima, pa najavljuju sledecu epizodu, kaze huligani iz Srbije i Hrvatske. Kad se tako na njih gleda, kao na uzorke za ispitivanje, oni su vrlo zanimljivi. Samo sto je uslov za takav pogled na njih da ih policija drzi pod kontrolom, mlacenjem, a uslov za to je da zemlja bude normalna.
Ja sam ovaj tekst, u stvari, postavio zbog njegovog prvog dela, a ne zbog dela odakle ste obojica izvlačili pouke.
Citat:
Kad im je bilo godinu dana, očevi su im se krili od vojnih pozivara.
Kad im je bilo dve godine, njihove majke su na televiziji gledale početak rata u Bosni.
Kad im je bilo dve i po godine, roditelji su im postali tehnološki višak u nekada dobrostojećim društvenim preduzećima i privrednim gigantima.
Kad im je bilo tri godine, njihovi roditelji morali su da prodaju zamrzivač da bi imali šta da jedu.
Kad im je bilo tri godine i deset dana, marka je vredela deset milijardi dinara.
Kad im je bilo tri godine i dvadeset dana, marka je vredela sto milijardi dinara.
Kad im je bilo četiri godine, njihovi očevi prodavali su benzin na ulici, a majke cigarete na pijaci.
Kad im je bilo četiri i po godine, očeve su im privodili zbog prodaje benzina na ulici, a majke zbog prodaje cigareta na pijaci.
Kad im je bilo pet godina, u goste su im došli rođaci iz Knina, a ni do danas nisu otišli.
Kad im je bilo pet i po godina, odgledali su svoj prvi pornić, na TV Palma, kad su se probudili u tri ujutru, jer ih je boleo stomak.
Kad im je bilo šest godina, pravo iz obdaništa vukli su ih na demonstracije, a uveče su ih izvodili na terasu da udaraju u šerpe.
Kad im je bilo sedam godina, pola školske godine su presedeli kod kuće jer su prosvetni radnici štrajkovali.
Kad im je bilo osam godina, dalji rođak im je skočio s terase, jer više nije mogao da izdrži.
Kad im je bilo devet godina, očevi su im se ponovo krili od vojnih pozivara, a majke su im, dok su blejali u podrumu (zgrada nije imala atomsko sklonište) pričale kako su im se očevi isto tako krili od vojnih pozivara osam godina ranije.
Kad im je bilo devet i po godina, u goste su im došli rođaci iz Peći, a ni do danas nisu otišli.
Kad im je bilo deset godina, jednog lepog oktobarskog dana očevi su im rekli da ostanu kod kuće, a ako se očevima nešto desi, majka i sestre su od sutra njihova odgovornost. Iste večeri, očevi su se veseli vratili kući, a sledećeg dana ponovo su bili namrgođeni, kao da se ništa nije ni desilo.
Kad im je bilo dvanaest godina, heroj im je bio Šareni.
Kad im je bilo trinaest godina, Šareni i njegovi ubili su premijera. Njihove majke su plakale, a njima je potajno bilo drago što im majke plaču.
Kad im je bilo četrnaest godina snimili su mobilnim kako im „mala fuksa iz šestog tri” puši u školskom ve-ceu.
Kad im je bilo četrnaest i po godina najboljeg druga su im izboli noževima na ekskurziji u Lepenskom viru.
Kad im je bilo petnaest godina zgutali su svoj prvi ekser.
Kad im je bilo petnaest i po godina, očevi su im ušli u kredit za kola.
Kad im je bilo šesnaest godina njihovim očevima oduzeli su kola jer su ponovo izgubili posao i nisu imali od čega da ih otplaćuju.
Kad im je bilo šesnaest godina i dva meseca zavaljali su svoj prvi ket vutre.
Kad im je bilo šesnaest i po godina, organizovali su orgije s ekipom koju su upoznali preko neta.
Danas im je sedamnaest godina.
P. S. Uopšte ne sumnjam da je i Marko ceo tekst pisao zbog par poslednjih rečenica. Ali, što bi rekli filmski kritičari, kroz jednu priču (scenario) provukla se još jedna. _________________
Bilo je to vreme oko nove godine. Neka suvomrazica. Bili smo mladi, golobradi klinci. Niko od nas nije vozio. Svuda smo išli pešice. Živeli smo u istom kraju, išli u iste škole, krali šljive iz istog dvorišta, zaljubljivali se u iste cure... Čak smo i rodjeni istog dana. Imali smo zajedničko i jos nešto veoma bitno. Obojica do ušiju bili zaljubljeni u košarku. Igrali smo na istoj poziciji u juniorskom timu KK "Student" i priželjkivali da se bogato udamo u prvom timu.
On je umeo da sluša trenera, umeo je da ne "solira" i da doda loptu, bio je timski igrač. Ja nisam. On je bio nekako dečje naivan, iskren, neiskvaren. Ja nisam. On je lako sklapao prijateljstva, osmehivao se dosadnim konverzacijama, umeo da sasluša. Ja nisam. On je umeo da se beskrajno šarmantno udvara, da se zaljubi, da pati. Ja nisam.
Ja sam na košarci stalno težio samoisticanju, radovao sam se novinskim člancima koji me hvale i ako ekipa izgubi. On nije. Ja sam umeo da otkrijem laž, pokvarenost, umeo sam da se odbranim. On nije. Ja sam kažnjavao licemerje, prevaru, umeo sam i da se pobijem. On nije. Ja sam se odlično snalazio u komplikovanim situacijama, očekujući sve od svakoga. On nije.
Nismo se mnogo družili. Koliko god je ličilo, zbog rivaliteta, da se izbegavamo, toliko su nas neumoljivo vezivale naše sličnosti i razlike. Imali smo zajedničko društvo, u kome je on bio upadljivo omiljen i važio za iskrenog prijatelja. Čak su ga i curice volele zbog one njegove blentave dečačke face i naivnosti. Bio je prilično naočit momak. Pamtim i njegov iskren osmeh. Naravno, obojica smo bili nevini u svojih 16 godina. Mene je to strahovito žuljalo a on je ležerno nosio breme nabujalih hormona.
Sećam se da je tog 3. januara 1987. godine, on imao prvi sastanak. Ja sam se kao obradovao kada sam čuo. Trudio sam se da ne pokažem ljubomoru ni malo. Njegova taktika "udaranja čežnje" curama je odlično radila. Nije mi bilo jasno kako može da glumi nezainteresovanost kad je ona tu i želi. Zvala se Violeta a imala neko zvučno austrougarsko prezime. Bila je godinu dana starija od nas. Ne moram ni da kažem da je bila najbolja riba u gimnaziji "Svetozar Marković", poznatijoj kao "Grobarska", jer se nalazila pored starog gradskog groblja. Ta škola je uvek imala neke cure jakih ličnosti, koje su, kao odbegle zavodnice iz ruskih romana, urezivale svoje biografije u "Vodič za ogovaranje za početnike". U zakazano vreme su se našli ispred diskoteke "Muzički klub '81" u sali mesne zajednice "Josip Kolumbo". Ona je blistala kako samo "grobarke" umeju. On je prvi put zalizao kosu čičkovim uljem. Na gore, da izgleda starije. Pokojni Siki Karatista, zakon i red u klubu, pušta preko reda mladu košarkašku nadu i njegovu Anu Karenjinu. Posle prolaska "kontrolnog punkta Siki", na ulazu u jedini disko u Nišu u to vreme, kao šesnaestogodišnjak osećao sam se kao na Kanskom crvenom tepihu. Siki je bio "No passaran" za mnoge. I ja sam ostao da čekam.
Znam da nisu imali para za piće i prestižnu poziciju za šankom. Nije ni bilo potrebe da poziraju. Lepo su izgledali i bili dovoljni jedno drugom. Razmenjivali su značajne poglede i stidljive osmehe dok su pokušavali da uhvate ritam "Money for nothing". Ali su se lepo proveli igrajući. Oko jedanaest, zna se, počeo je sentiš. Njegov prvi sentiš. Stiskavac, kako su ga zvali moj i njegov ćale. Imali su još pola sata plesa, jer Violeta mora da bude u 12 u svojoj devojačkoj sobi. U to vreme, poštene cure nisu ostajale u provodu posle ponoći.
Pošli su ka izlazu iz diskoteke. On džentlmenski išao ispred nje, da je poštedi probijanja kroz gužvu. U momentu kada je njena ruka uhvatila njegovu, osetio je trnce po celom telu. Prvo držanje za ruke. Hoda kao opijen, sa Amorovom strelom zabodenom u grudi. Bože, kako je to lepo.
Omanji momak u mantilu, stariji od nas 5 - 6 godina ga nežno, gotovo kao u šali hvata za uvo.
"Je li mali, što ti toliko talasaš? Što me gaziš?" pita Pigmejac osokoljen prisustvom četvorice drugara, koji pritajeni u gužvi, čekaju žrtvu za to veče.
"Izvini, gužva je." Odgovara on, i ne sluteći upada u zamku.
Ja ispred diskoteke osećam da nešto nije u redu. Varam Sikija na fintu i provlačim se iza njegovih ledja. Kao omadjijan ka dens podijumu. Pristižem u momentu kada su vec počele da sevaju pesnice. Njih četvorica ga biju, onako iz čista mira, sporta radi. Možda im i smeta sto se drznuo da izadje sa neosvojivom ribom. Ja se kao u snu probijam kroz gužvu. Noge od olova tapkaju u mestu. Ruke mi kratke. Zamahujem i promašujem. Nekako uspevam da nabodem jednog, čini mi se najvećeg. Pljušte pesnice po nama. On se ne brani, nije to njegov stil. Ja udaram, ali sve slabije i redje. Slabo vidim od udaraca a i ošamucen sam. U jednom trenutku padamo obojica u pregradni zid od punog stakla. Pod našom težinom staklo se lomi. Magični trenutak kada vidimo svoje vene i tetive prerezane kao na času anatomije a onda počinje da šiklja krv iz masivnih krvnih sudova. Obojica ležimo bespomoćno krvareći. Gledam kako se se moja i njegova krv polako spajaju i prave džinovsku lokvu na teraco podu. Ne osećam bol. Samo sam iznenadjen tamno bordo bojom krvi. Počinje da mi biva hladno. Vidim ga ubledelog kako mi namiguje i kaže:
"Biće sve u redu. Ne brini."
Čujem ga, dalje, kako unezverenom Sikiju daje instrukcije kako da podveže naše ruke i spreči ubrzano krvarenje. Prepoznajem školsko gradivo iz "Prve pomoći". Krv iz povredjenog nosa mi se sliva u grlo. Kašljem i tresem se od hladnoće. Pesma "Everybody wants to rule the world" me je polako uspavljuje.
Kašljem i dalje. Osecam hladnoću i neki dim. Nalazim se u vozu i čini mi se da je dim od lokomotive. Mehanizam za zatvaranje prozora je pokvaren pa mi ulaze hladnoća i dim. Mrak je. Putujemo negde. Nema nikakvog svetla. Po zvuku osećam da voz ulazi u tunel. Stalno probam da zatvorim prozor. Mnogo mi je hladno, tresem se. Čujem metalno zveketanje. Čujem nekog kako kaže:
"Jak je on, izdrzaće"...
Ležim na dušeku u Bečićima. Trebao sam da ponesem naočare za sunce, smeta mi svetlo. Talasi ljuljaju i dušek i mene. Vreme je da izadjem iz vode, hladno mi je, ali mi je prija ljuljanje. Glava mi se ljulja levo - desno, levo - desno...
"Milane, probudi se! Probudi se... Evo ga, budi se"
Dok mi glava ide levo - desno, kroz poluotvorene kapke vidim belo. Beli mantil zamahuje i zamahuje. Pitam se šta li radi. Ponovo dremam. Majka me budi za školu, a napolju je tako hladno. Ne ustaje mi se.
"Milane, probudi se!"
Šta je sad? Otvaram oči malko više i vidim isti beli mantil kako zamahuje. Osecam bol. Pljas! Pljas! Sevaju šamari.
"Što me udaraš bre?"
"Doktore, probudio se! Doktore... Budan je!" kaže beli mantil obraćajući se nekom.
"Dobro je Milanče, izvukao si se. Najgore je prošlo. Sada samo vreme i bićes dobro." Beli mantil se očigledno obraća meni.
"Ne, ne, ne pomeraj ruke" Kaže isti glas, kada sam probao da prepipam naduveno lice. Dobio sam dobre batine, čini mi se. Oko mi je otečeno, skoro da ne vidim. Osećam da mi je i usna naduvena. Teško dišem kroz nos. Drhtim od hladnoće. Saznajem da sam čudom preživeo. Kažu da sam primio 9 boca krvi.
Niko nije umeo da mi kaže kako je on prošao. I ako smo u istoj bolnici, nisam ga sreo ni jednom šetajući kroz hodnike. U policijskom izveštaju se spominjalo samo moje ime. Njega nije bilo. Nečujno je nestao iz naših života.
Maja meseca '87 sam umesto njega spavao sa Violetom. Septembra '87 sam ušao u prvi tim na njegovo mesto. '98 sam diplomirao na fakultetu koji je on želeo da upiše. Sećam se, dvoumio se da li da studira ili da bude pisac. Oduvek je maštao da bude pisac ali nije hteo da izneveri porodičnu tradiciju doktora nauka.
Vremenom, niko ga nije spominjao i ja sam ga skoro zaboravio. Svašta se izdešavalo u mom životu, čak sam se odselio iz mog rodnog Niša. Ovde u Majamiju me niko ne poznaje i nema ko da mi se javi na ulici. Nemam kog da sretnem. U tudjini, čovek se priseća zavičaja, detinjstva... Nedavno mi baš on pade na pamet. Nestao je iz mog života pre 20 godina...
...I nedavno sam ga sreo. Nije se mnogo promenio. Samo se nonšalantno, kao i uvek, pojavio, niodkuda. Delimično sam mu zaboravio lik, ali lako prepoznajem taj osmeh. Razmenjujemo par rečenica. I on je u Majamiju. Ima dva sina.
Počinjem redovno da ga srećem u teretani, u saobraćaju, kad idem da pokupim Jocu iz škole... Reč po reč, mic po mic, počeli smo često da se vidjamo. Svakog jutra kad se brijem on mi pravi društvo. Zajedno pravimo planove, kao da se nismo ni rastajali. On me nagovorio da počnem da pišem.
Tog 3. januara 1987. godine samo tridesetak dana pred moj sedamnaesti rodjendan, napadnut sam bez povoda u diskoteci "Muzički klub '81". U tuči sam gurnut u pregradni stakleni zid koji nije izdrzao. Debelo staklo mi je iskasapilo obe ruke, a obilno krvarenje je izazvalo višeminutni prestanak funkcije rada srca, takozvanu "kliničku smrt". I pored crne prognoze da nikada neću moći da se bavim sportom, ja se evo vec 20 godina uspešno oporavljam. Jedan deo moje ličnosti je zauvek nestao tog januara, pre 20 godina.
"Ako u prvih pet sekundi ne ukapiraš ko je hrana - ti si!"
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu Ne možete glasati u ovom forumu
FAQ - Često Postavljana Pitanja
Traži
Lista članova
Korisničke grupe
Profil
Proveri privatne poruke
Pristupi
