Poslao: Sub Feb 23, 2008 6:10 am Naslov: Patriotska poezija
eto podsetih se da nemamo ovakvu temu na forumu a bilo bi steta sada ne citirati par izuzetnih patriotskih pesama... ono zna se Zmaj Djurica Santic , Ducic i td. po malo pa da krenemo:
Ostajte ovde
Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat' ko što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.
Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u naručja sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!
Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji krševi i goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.
Ovdje vam svako bratski ruku steže -
U tuđem svijetu za vas pelin cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.
Ostajte ovdje!... Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovo grije, -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...
**********
SEOBA
Pusto li ces biti, Nevesinje ravno,
Rasadnice srpstva, kolijevko lava!
Pusto, jer se, eto, seli pleme slavno,
A nasa buducnost, gde je ona? - Spava.
Vjerovasmo u nju ko u sveti civot
Vasijija svetog sto klonule snazi!
Vjerovali smo u nju ko u vjecni zivot.
Vjerujuci u vas, o orlovi nasi!
A sada vjera nasa umire i gasne,
Mutno oko gleda u nebo bez zraka...
Pred ikonom placu javor-gusle jasne
Jer ostade zemlja bez svojih junaka..
Braco, zar vas dusa ni malo ne boli?
Zar vam nije zao ovih polja ravnih,
Gdje se jedno more nase krvi proli
I gdje leze kosti otaca nam slavnih?
Zar vam nije zao, na ognjistu onom
Gdje vas oganj grijo sto ce tudjin biti?
Sto ce nase gore pogrebnijem zvonom
Odjeknuti tuzno, a mi suze liti?
Il ne znate da je izdajstvo junaku
Ostaviti zemlju gdje ga majka rodi?
Ostaviti brata, bez snage u mraku,
S nevoljama dugim da sam borbu vodi?
O, ne dajte, Srbi, da Vukova ljaga
Okalja vam obraz cist ko sunce s neba!
Ne idite braco, od rodnoga praga,
jer mucenoj zemlji mucenika treba...
Treba muske snage i viteskih ruka;
Treba Obilica i slobodnih lava.
Treba vise smrti i vasijeh muka,
Jer, tamo daleko, nasa zora spava...
**************
Jutro Na Kosovu
Probudjene trepte daljine i medje.
Razdraba se blesak po kosi i luci,
K'o da Bosko, sa alaj-barjakom u ruci,
U oklopu sjajnom sam pojezdi nedje...
Puklo polje, sirom, na cetiri strane,
Preko dugih njiva i ravnica svije,
Svud orace vidis i rala i brane,
I kako iz mrtvih brazda para bije.
A tamo k'o gora srebrna i cista
Pokrivena nebom Gracanica blista
I sjaj s krsta siplje...Trepte daljne medje.
Razdraba se blesak po kosi i luci,
K'o da Bosko, s alaj-zastavom u ruci,
U oklopu sjajnom sam projezdi nedje.
*********
Rodjen u Mostaru 1868, umro 1924, poslednji pesnik vukovske orjentacije sa modernijom ekspresijom; nekoliko zbirki pesama-Pjesme, Na Starim Ognjistima, pokazuju pesnika snazne emocije, elegicnog tona i melodicnog izraza, koji je ostvario niz pesama duboke inspiracije i dozivljenog tona; posebno se isticu rodoljubive pesme, s izrazitim socijalnom i nacionalnom notom "O klasje moje", "Ostajte ovde" _________________ Dial up POST PAID INTERNET:
042410669
username: vlasotince
pass: vlasotince
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
ALEKSA SANTIC
Mi znamo sudbu
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi.
Volovi jaram trpe, a ne ljudi. -
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko -
U svojoj smrti da nađe lijeka
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje tamo, do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
U ropstvu
Desanka Maksimovic
Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
sta je rodoljubivo i casno,
i sta treba da cine
potomci negdanjih junaka.
Ne mogu da poznam narod
cije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i osugalo.
Postali smo zemlja
robova i potkazivaca
i stokatnih zelenasa.
Pune su nam ulice sada
postovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijasa.
Na ledjima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba nasih rana.
*********
Padajte, braćo! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek' gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!
Ginite, braćo!junaci! ljudi!
Za propast vašu svet će da zna...
Nebo će plakat' dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina...
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi – ta da smo ljudi –
Ta da smo braća – oh, Bože moj! –
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako – oh, braćo draga! –
Ta zar bi tako prezreli vas?...
Prezrite bratstva pokor i kletvu;
Što nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' grešno, nije li grozno –
Krv dece vaše gledamo mi!
A gde je pomoć, il' suza bratska,
Il': ''Juriš, rode, za brata svog?''...
U veljoj bedi, smrti, i krvi,
Danas vas same ostavlja Bog!
...Al' opet, grešan, grešno sam pev'o
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi – kipi – i čeka –
Al' ne da đavo... il' ne da Bog!
**********
Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.
Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje
i brige tvoje, oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mošta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.
Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa.
Ali, bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruko, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?
Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
Zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nbrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,
bure i bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?
Kroz mukle lance dana koža suvonjavi.
Svu su je poderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata, od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;
to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa – udari...
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari
i zbrčka se, oj, Srbijo, među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.
Tužna pesmo, majko moja stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.
A đikaju deca u lažigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,
i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,
oj, Srbijo, među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.
Oskar Davičo
******************
Kosovo polje
Kradu mi pamcenje,
Skracuju mi proslost,
Otimaju vekove,
Dzamijaju crkve,
Araju azbuku,
Cekicaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmecu kolevku.
Kud da cergam s Visokim Decanima?
Gde da predignem Pecarsiju?
Uzimaju mi ono
Sto nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam sta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.
Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevisu?
Ocni zivac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli stap otimaju,
Zrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kazem da je moje.
Ne daju mi da udjem u kucu
Kazu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obecao.
Ko im je obecao
Taj ih je slagao,
Sto im ne obeca
Ono sto je njegovo?
Zato jurisaju na mene udruzeni
Kivni sto sam ih poznao.
Matija Beckovic, 1987
************
Silni oklopnici, bez mane i straha,
hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka,
vi jurnuste tada u oblaku praha,
i nastade tresak i krvava trka.
Zaljuljano carstvo survalo se s vama.
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
kosturnica strašna i porazom slavna.
Kosovski junaci, zasluga je vaša
što poslednji beste. U krvavoj stravi,
kada trulo carstvo oružja se maša,
svaki leš je svesna žrtva, junak pravi!
Danas nama kažu, deci ovog veka,
da smo nedostojni istorije naše,
da nas zahvatila zapadnjačka reka,
i da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
ne mogoše drugom svesnu ljubav dati.
I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
neozaren starog oreola sjajem,
ja ću dati život, otadžbino moja,
znajući šta dajem i zašto ga dajem...
Milan Rakić
***************
MOJA ZEMLJA
Učili su me kako da volim
svaki krajičak te zemlje moje,
da sam njen deo i da postojim
kroz njene zvuke, mirise, boje.
I volela sam nebo i ptice
i hladovinu u Bulevaru,
ulične tezge, tramvajske žice,
školice dečje na trotoaru.
I boje duge nad mokrim gradom,
i gradsku buku, i huk sirena,
dvorište moje s debelim hladom
i hrpom dragih mi uspomena.
I sunčan dan i pokislo veče,
putovanja u prašnjavom vozu,
miris kestenja kada se peče,
knjige što gaje rimu i prozu.
I svako polje, livadu, šumu,
i sve planine, vrleti, stene,
i svaku štraftu na svakom drumu,
i sve, sve drugo tu oko mene.
Tek kad odleteh negde daleko
gde sunce pada kad tamo rudi,
shvatih da nije nešto već neko
što čini zemlju - da su to ljudi!
Sad je već nemir u meni sveo,
ostaše samo još uspomene...
Ja više nisam te zemlje deo,
sad je ta zemlja deo mene.
Dragana Konstantinović _________________ Dial up POST PAID INTERNET:
042410669
username: vlasotince
pass: vlasotince
Pomiluj , Svemoćni, nevine što ginu,
Tebi su pružene njine čiste ruke:
Za tvoju su oni pali veličinu,
Na Tvoj znak prineli sve suze i muke.
Svaka beše za Te rana koja tišta,
A svaka reč eho Tvoga strašnog slova:
A sad ti kliču samo s gubilišta,
I sad su nam groblja veća od gradova.
Blagoslovi, Blagi, one što su pali
Pod nož krivokletca u podnožje krsta,
Ni veliki pretci nisu drugo znali
Tim putem u senci Tvog velikog prsta.
Blagoslovi, Dobri, njihov trag što sjaji,
Trubu mrtvih uvek punu Tvoga daha.
I na večnoj brazdi njinih koračaji,
Mač mrtvih pozlaćen zlatom tvoga praha
**********
NA POVRATKU
Ostavih tebe, prezreh tvoje suze,
I so i hljeb tvoj, topla grudo moja,
I drsko svete sve raskidah uze.
Spokojan dugog puta se ne boja',
Jer mišljah tamo zlatna vrela teku,
I u snu zlatnom sva mi duša poja ...
Ja mišljah tamo naći ložu meku,
Nad kojom sreća svoje zlatne niti
Mrsi; i mesto ognjeva, što peku,
Preda mnom svuda da će duga biti;
I ja se na te' više ne osvrnu',
Ne htjedoh izvor tvoga srca piti,
No odoh ... Pa šta nađoh? Sreću crnu,
Magle i noć, grube k'o put smrti,
I bezdan mukli gdje kobno posrnu'.
Na svoja leđa hrapav kamen prti',
I teški teret snagu mi je smak'o,
I patnje su me oglođali hrti.
Prazno i mutno svanu jutro svako -
Tuđe me sunce ubi mrazom muka,
I ja sam plak'o, ja sam dugo plak'o.
Skini mi s leđa breme i bol guka
I napij dušu gdje čemeri gore
K'o požar jedan, kao mora puka.
Primi me u hlad tvoje tihe gore,
Gdje moje čelo neće trnje bosti,
I stišaj rane što me dugo more.
Na topla njedra, da odmorim kosti
I biljem vidam ubod oštre drače,
Primi me, rodna zemljo, i oprosti!
No ti si tužna ... Ja čujem sve jače
Nad tobom kako crni dusi grokte,
Dok tvoje srce premire i plače.
Ja vidim kako svoje gnusne nokte
U njedra tvoja skup hijena rije -
Hoće da čupa i žedno, sve dok te
Teče, krv tvoju da loče i pije ...
Ja vidim suze na tvom oku stoje
I glas tvoj čujem, što me bono bije:
''Rojevi moji više se ne roje,
Košnice moje sve su manje, manje,
Jer sve su manja srca djece moje.
Praznika moga jutro sve je tanje;
Pogažena su moja svetilišta;
Plod mojih polja sada tuđin žanje.
Ne traži ovdje kuće ni kućišta,
Ni tiha hlada, niti bistra vrela,
Sve drugi uze i ja nemam ništa'' ...
Ti tako plačeš, skrhana i svela,
I ja se ledim i duša mi pati.
I mutni oblak ne pada mi s čela.
Kuda ću sad? Koga li ću zvati?
Tebe, o tebe, opet zovem žedan!
Kad ništa drugo ne možeš mi dati,
O zemljo moja, daj mi bar grob jedan ...
1910.
Aleksa Šantić
**********
Milutin Bojić:
Plava grobnica
Stojte, galije carske! Sputajte krme
moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze
noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran
hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do
brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta
Stojte, galije carske! Na grobu braće
moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek
utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć
crnu
pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne
pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
***************
OČEVA ZEMLJA
Očeva zemlja? Živi očenaš
Kud pogled stiže i metak sam
Tu gdje si poznat i kud koračaš
Gruda je tvoja i sam to znam
Kose se žita, kuruzi siju
I sunce blago nad nama sija
Anđeli sreće uz nas su, bdiju
Zavičaj taj je, Srpska Slavonija
Ravnica to je strance neeznani
Kud pruga kreće i auto-put stoji
Ljudi su njeni posvuda znani
Ovdje se niko smrti ne boji
Zato kad pođeš vozom ranim
Zagrljaju sreće i svojoj kući
Rast će u našem srcu Okučani
I naiđeš li moći ćeš ući.
U ZEMLJI SRPSKOJ
U zemlji srpskoj ne snivaš više
Samo ti tajnu ne kaza niko
Dok u rov liju jesenje kiše
Tješiš se svoga sela slikom
Obraz je leden kroz koji dišeš
A t si budan i željan snova
Sad ti je barut otrov što sišeš
Ti umrijet nećeš od olova
Jer ti si Srbin, blagosloven stvore
Bog je sa tobom i drugog nema
Zemlja je tvoja uh plavo more
A brazda tvoja dalje od Srema
Pobijedi zato dušmane svoje
I brade uvis koračaj slavno
Srbija tu je i to je tvoje,
Predaka naših znamenje davno
Ranko Đurić
***************
Aleksa Santic
SRBINOVO ORUŽJE
Kad ostavi Srba sreća,
I goni ga sudba crna,
I tužnome, mjesto cv'jeća,
Pruža oštra v'jenac trna;
Kad mu ime, vjeru, časti
Gazila je zloba vraga,
Pod nasiljem pakla strasti
Služila mu seja draga.
Kad pod ada stravom mrskom
Zemlja mu je suze lila,
A njegovom krvlju srpskom
Zmija dušu krijepila.
Za odbranu časti, vjere
Trzao je Srbin mača,
Da slobode cv'jeće bere -
I dušmane da nadjača;
Da satanu gadnu smrvi
Prezir'o je muke ljute;
Gazio je more krvi,
Širio je slavi pute.
Al' oružja jačeg ima
Što nam crnu ponoć slama,
A okove ropske snima
I vlast sile pruža nama;
Provodi nas kroz mrakove
Do dvorova moći slavne,
Slobode nam zlatne, nove
Budi vedre, sv'jetle dane.
To oružje što sve slama
čili duh je punan moći;
Bistri razum, gdje se tama
Nije svila, nit' mrak noći;
Što je sramno i prezreno;
Što pred srdžbom sudbe nije
Lednom tugom oboreno;
A s branika svetog prava
Ne otstupa, ne skriva se, -
Sa smjelošću gordog lava
Trpi muke i užase.
To oružje, što sve ori
I do zlatne vodi mete,
Čisto j' srce, u kom gori
žar istine, pravde svete.
Što se trudi da saplete
V'jence slave rodu svome;
Da razagna tmine klete,
Što mu majci grudi lome.
S tim oružjem, darom neba, -
Napr'jed, brate, svud bez straha!
To oružje tebi treba
Srbadijo, munjo plaha!
S tim oružjem smjelo hodi
I cilju ćeš bliže biti,
To oružje sreći vodi -
Sa njime ćeš pob'jediti!
*********** _________________ Dial up POST PAID INTERNET:
042410669
username: vlasotince
pass: vlasotince
ako ste ostale neko i preskocili znali ovu bi zaista trebalo procitati !!!
PRKOSNA PESMA
Ja,Rab Bozji,Srbin
sa prosedom bradom
izjavljujem dragovoljno,kroz lance i zicu,
pred svedocima:
Silom,Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!
Kriv sam sto sam neko
a ne niko i netko.
Kriv sam sto u doba opsteg srbobrstva
idem u Pravoslavnu crkvu,
doduse,poretko
i sto se krstim ovako,s tri prsta!
Kriv sam sto jesam,a treba da nisam
Kriv sam odavno,sto stojim uspravno
i gledam u nebo,umesto u travu.
Kriv sam sto se drznuh protiv Krivde
Kriv sam,sto opet slavim svoju Krsnu Slavu!
Kriv sam sto pisem i citam cirilicom.
Kriv sam sto pevam,smejem se i psujem
(ponekad i lajem)
Kriv sam,i priznajem da ne znam sta znam,
i da znam sto ne znam
Kriv sam,i da zavrsim s najvecom krivicom
(pre nego se zacenim od smeha)
Kriv sam tvrdoglavac sto sam Pravoslavac
i Svetosavac i sto ne verujem
i sveti zlocin i oprostaj greha!
Kriv sam i gresan,dakle,sto postojim
i kad vec postojim i jos drsko stojim
sto bar ne priznam da ne postojim!
Ako to priznam,da sacuvam glavu,
Izdacu Casni Krst i Krsnu Slavu.
Ako ne priznam,crno mi se pise
ceo svet ce na moju Zemlju da kidise.
Rulja bivsih ljudi,lopova i golja,
copori robota i drugih monstruma.
Kidisace na moje vocnjake i polja
i na moju belu kucu pored druma
oko koje,kao najlepse odive cvetaju
tresnje,jabuke i sljive.
Pa evo priznajem i to za spas roda.
Ja vise ne postojim,skinite me s liste.
Ja sam od sad samo vazduh,svetlost i voda,
Tri elementa koji vam koriste,
A ovo sto pred vama govorim i kada
To je ono sto vi od mene stvoriste.
Moja ruzna slika,ozarena lika
koju umnozavate veceri i jutra
to je slika svesti i podsvesti.
To nisam ja spolja-to ste vi iznutra!
Moj dusmane sa hiljadu ruku,
s hiljadu slugu i sluskinja,lazi
ukrao si mi Sunce ko jabuku
i Radost cistu ko bulka u razi.
Moji ce potomci piti jed i cemer,
a tvoji vec piju gorku medovinu,
Za krvav novac kojim punis cemir,
rasprodajuci moju djedovinu.
Usud ce ti ludacku kosulju obuci
i tek tada ce se malo razdaniti
ili ce planeta od sramote puci
i sve nas u isti ambis sahraniti!
Mnogo ste vazne,Zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre Istina i Pravda.
Cim se na vas digla ovolika sila
Cim su na vas zinule Krivda i Nepravda.
Rulja bivsih ljudi,ubica i golja
copori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje vocnjake i polja
i na moju belu kucu pored druma
oko koje,kao najlepse odive
cvetaju lipe,jabuke i sljive.
Sta ce ovde dzikadlije,krstasi,ameri
koji ti cerece sinove i kceri?
Mora da su cule belosvetske bande
da imaju Zlatna srca pa ih vade,
da ih presade u sopstvene grudi.
Ne bi li i oni tako bili ljudi.
Gospodo tuzioci,sudci i dzelati
Ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama,najfinijem staklu.
Sto teze zivim,lakse cu umreti
Zasli ste mnogo u noc poodmaklu,
ali uzalud cete lincovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog cega cete goreti u paklu)
Jer ljudsko Srce,cudo nad cudima
nece da se primi u vasim grudima!
Mi se ne plasimo Smrti,crne ruge
vec ropskog zivota i bolesti duge.
Smrt je cesta pojava medj nama,Srbima,
kao sto su prolece,leto,jesen i zima.
I nije strasnija,pogotvo danju
od suse,poplave,zemljotresa,mraza
kad je covek sretne na svome imanju
okadjene duse i svetla obraza.
Zlonamernici,siti i maniti
sve mi zabraniste u rodjenoj kuci
al ne moze mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem,umiruci.
A to se vama vise ne dogadja
ni kad svadbujete,ni kad vam se radja!
Postedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vasi praoci moga praoca
Isusa Hrista Nazarecanina.
Ja cu da gledam
a vi zazmurite.
Inace ce vam se oci rasprsnuti
od sjaja moga lica.
Samo pozurite
Sto pre razapnete,pre cu Vaskrsnuti!!!!!!!!!
DOBRICA ERIC _________________ Dial up POST PAID INTERNET:
042410669
username: vlasotince
pass: vlasotince
Ne boli nas.
Gracanice vise nema,
sta bi nam takovska groblja?
Marko se gadi budjenja i zore,
grobovi cute, ne zbore.
U nebo dize nas
prezriv osmeh roblja.
Necemo ni pobedu ni sjaj.
Da nam ponude raj,
sve zvezde sa neba skinu.
Da nas zagrle koji nas more,
i njina zemlja sva izgore,
i kleknu pred nas u prasinu.
Da nam svi ruke ljube,
i klicu i krune mecu,
i opet zatrube trube,
cvece i cast i srecu.
Mi vise tome ne verujemo,
nit ista na svetu postujemo.
Nista zeljno ne ocekujemo,
mi nista ne oplakujemo.
Nama je dobro.
Prokleta pobeda i odusevljenje.
Da zivi mrznja smrt i prezrenje. _________________ Dial up POST PAID INTERNET:
042410669
username: vlasotince
pass: vlasotince
Pavol Vićaz (1901-1933) veći deo svog kratkog života proveo je van rodne Lužice. Seljačkog porekla privatno je, uz velika odricanja, završio gimnaziju u Poljskoj, a zatim se upisao na Teološki fakultet Karlovog univerziteta u Pragu, ali je ubrzo umro od tuberkuloze ne dočekavši da vidi objavljenu svoju jedinu pesničku zbirku. Pesnik nostalgije i ljubavi prema zavičaju i svom narodu.
Srbin sam i to ću ostati
Srbin sam i to ću ostati,
Srbinom se do svoje smrti zvati
i u srpskoj zemlji, samo u njoj,
kad smrt pozove naći mir svoj...
Zajedno sa svojom braćom, a ne sam,
spavaću mirno svoj poslednji san
u hramu belih zidova,
u snu večnom bez snova...
Srpski hram, zemlja srpska,
tuđa bi mi bila mrska,
Srbin neće zaboraviti na mene,
da me u svojoj molitvi spomene...
Kako bih sam mogao biti u tuđem kraju,
kad me ovde svi poznaju,
spavaću sa Srbima mrtvim svim
sa osmehom tihim, blaženim...!
Krst srpski s nastrešnicom malom,
postavite na grobu mom,
jer Srbin sam svojim bićem celim
pa to i po smrti ostati želim... _________________ Dial up POST PAID INTERNET:
042410669
username: vlasotince
pass: vlasotince
Otkada Srbin na leta pazi,
Četir' stotine nogama gazi,
I,evo,opet novo se javi,
Da novom bodljom srce krvavi!
Spora vremena brzo letiše!
Srb što je bio,to nije više:
Drugi po telu,drugi po duši;
lagano vreme,al' brzo ruši!
Gde su nam sada ponos-junaci?
- Svi skupa venu u jednoj raci!
Gde nam je srce,duh ratoboran?
- Smireno vreme:''Sluga pokoran''
O, grešna glasa (proklete duše!),
Kojim se Marka unuci služe...
i jedna koju nesmemo izostaviti
Gracanice
Gracanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
ko Bogorodice Mileseve i Sopocana,
da druga ruka kraj tebe travu na plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.
Ili tvoja zvona da bar ne tuku
ko srca predaka, Gracanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju nasih neimara ruku,
ni andjeli Simonidino lice.
Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gracanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.
Gracanice, da si nam bar jabuka,
da te mozemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka divnih rasejane kosti.
Da te bar mozemo podici na Taru,
u kalenicku portu te preneti,
zaboraviti likove po tvom oltaru.
Gracanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.
i jedno zaista predivno izvodjenje od koga zastaje dah ,kosa se dize , suze polaze:
I gde si se bas uhvatio za ovu bolesnu zenu. Ona je stvarno bolesna i ne znam zasto je potezu svuda i izvrgavaju je ruglu. Imala je nekoliko operacija raka dojke i konstantno je u stanju depresije, a i u gorim stanjima.
Znam od cega kad je i gde je bila u bolnici licno sam je upoznao u BG jer se igrom slucaja zadesila u istoj sobi na odelenju sa mojom majkom. Zena je imala volju i srce da uvek kad je pozovu ode i pruzi svoj doprinos. Meni je ona simbol prkosa snage i volje da se uspe u necemu. Predivno recituje glumi, zena zmaj ! Svaka joj cast. Zaista uvek kad je cujem najezi mi se koza, jednostavno nekako me pogodi bas gde treba. Zato sam je i citirao A sad mozda neki zloupotrebljavaju nju ili njene nastupe ali neverujem da je iko sili i da joj je neizmerno drago sto prisustvuje takvom skupu. _________________ D
FAQ - Često Postavljana Pitanja
Traži
Lista članova
Korisničke grupe
Profil
Proveri privatne poruke
Pristupi
