Poslao: Sre Maj 07, 2008 12:39 am Naslov: Ja nisam odavle...
Citat:
Pohvala Koštunici
Ivan Janković
22.03.2008.
"Spasi Srbiju iz ludnice
Koštunice, Koštunice..."
Užareni i nadrealni avgust 2000-te. Slobica još uvek sedi na vlasti, sitno broji, al' to još niko ne zna. Temeljno sluđen, prvi put "kući" nakon šest dugih godina, shvatam da sam se promenio u znatno većoj meri nego Beograd. Ipak, i spoljne promene su dovoljno dramatične: niko više ne staje na crveno, gradski saobraćaj jednostavno ne postoji, non-stop je 42 stepena u hladu, niko nema erkondišn, taksista me ljubazno moli da pridrzim vrata jerbo se, je l' da, ne zatvaraju... (auto je FIAT 124, 74-to godište, taksista je jedan od petorice "vlasnika/ operatera". Inače je iz Knina. Smeje se samom sebi: svom propalom zivotu i ništa boljem taksiju. Odnekud mu je to komično. Pokazuje mi kuću, crveni krov na dve vode, koju je neki baja sagradio na vrhu stambene višespratnice, odma' pored mosta u Brankovoj. Crče od smeha.) Blok 45 zarastao u džunglu i grafite, ne radi ni jedna svetiljka na šetalištu - ali zato po istom jure automobili, a narod se sklanja u stranu. Noću se iz te mrkline i gustiša čuju urlici: to je "izlazak" lokalne mladeži. Do grada i onako ne mogu, nema prevoza - a nemaju ni para. Kilo vinjaka pa u mrak - to je bilo rešenje, rešenje za osveženje.
Svuda kučići lutalice, i sve su se kuje očigledno oštenile dva dana uoči mog dolaska. U novinama jednog jutra vest: nestao Ivica Stambolić. Pred Cvetićem parkirani Cheeroki-ji, sve vrvi od prelepih i skupo obučenih klinaca. Ko su sad pa ovi? - pitam prijatelja i dobijam odgovor : deca JUL-ovaca i NGO-ovaca, oni jedini imaju para. Na Dorćolu proučavam čudni primerak vrste, sponzorušu, kako se bori protiv kaldrme: štikle, kaldrma, silikoni, jedna gravitaciona skaska. Moje ćerke su na Ušću videla leš čoveka, zaglavljen u dunavskom mulju. Videle su i petogodišnje dete kako prosi na ulici i puši. "Ma to je Ciganče", "umirili" su ih baba i deda. Već danime me gledaju sa otvorenom mržnjom: u kakav si nas ovo užas doveo!?
Na utakmici protiv Dinama iz Kijeva niko od Zvezdinih igrača više ne ume da doda loptu u noge: razmišljam kako je fudbal propao tačno u onoj meri u kojoj je propala država, kako je "ona" Jugoslavija igrala u kupu šampiona, a "ova" je trećeligaš. Na svu sreću, nismo na Marakanu došli da gledamo fudbal, nego da se deremo "Spasi Srbiju i ubi(j) se, Slobodane, Slobodaneeeee..."
Itd, kako je već išla ta pesma. Šta reći o šezdeset hiljada ludaka koji pozivaju psihopatu da ih izbavi iz institucije zatvorenog cuckoo tipa, i onako usput - izleči? Tu se ne bi ni Domanović snašao... Naravno, vadimo se kako ga tada još nismo sasvim poznavali, kako smo se, eto, opet zajebali u proceni. Honest mistake. Čovek jest' delovao ponešto tromo i mrzovoljno, al' činio se principijelnim i donekle pametnim, mada niko normalan nije bio u stanju da budan dočeka kraj njegove zavojite misli...
Koliki je naš kolektivni dar za samozajeb? "Pogrešno" smo se zaljubljivali i u Slobu i u Vuka (a tek u Tita!), zajebasmo se do balčaka sa Koštunicom, a tek ćemo temeljno da najebemo sa Tadićem. (zaključak: problem evidentno nije u pobrojanoj gospodi). Đinđić je jedini za kojega nikada nismo marili - al' zato za njim neutešno plačemo od kako smo ga, je l' da, ubili.
Osnovni problem Srbije je u tome što je realnost poklekla pred mitom. Stvarnost je predala meč virtuelnoj stvarnosti, istina je pukla pred kondiciono spremnijim lažima, haos je sjebao logiku, a pitomi su još mnogo pre toga spakovali kofere... Srbija je kao bašta koja je do te mere zarasla u korov da više uopšte ne liči na baštu - liči na džunglu. A estetika džungle je bitno drugačija od estetike bašte (o etici i da se ne govori). Džungla se diči entropijom i voli nasilje. U džungli je sasvim okay šopingovati kroz polupane izloge i udariti, slagati, spaliti, ubiti.
In so many words: u Srbiji, dakle, mora da se plevi. Korov svake, pa i najmanje laži mora da se iščupa u korenu: grozan i ogroman posao, ali dok se ne obavi - forget it, nema "Evrope". Evropa nije ništa drugo do metafora normalnog zivota, jedna uređena običnost. Možemo li u Evropu ovoliko bolesni, ludi? Dabome da ne možemo....
Sada već neprikosnoveno vodeći srpski ludak, Koštunica, pre neki dan je učinio nešto potpuno out of character (što se od ludaka, je l' da, već po definiciji očekuje, al' svejedno nije fer da ga baš niko ne pohvali): prelomio je i raspisao izbore (tehnički: dozvolio Tadiću da ih raspiše). Time je Koštunica učinio dragocenu i retku stvar: smanjio je nivo entropije u Srbiji. Daleko od toga da je opravdao onaj davnašnji mandat Marakane i spasao nas iz ludnice - ali je maker, i to na samoj kulminaciji ludila, otškrinuo vrata.
A nije morao. Teško je pretpostaviti - a pogotovo odavde - šta ga je navelo na jednu po njega i njegovu partiju (a verovatno i njegov svetonazor?) krajnje riskantnu i potencijano pogubnu odluku? Najviše čemu Koštunica sada može da se nada, i to uprkos logici/ odnosno pod pretpostavkom da Samardžić uspešno isklonira balvan-revoluciju na SAO Kosovu - je da nakon majskih izbora uspe da napravi koalicionu vladu sa radikalima. Što je, naravno, mogao da uradi sad i odmah, bez izbora, odlaganja i rizika. Teško je razumeti tog čoveka...
...sem ako ne prihvatimo da je krajnji stadijum svakog ludila auto-destrukcija. Ili - ono u šta ja verujem - to je da radikali naprosto neće ni u kakvu vladu, bili bi u gadnom problemu da na izborima dobiju prostu vecinu i da MORAJU da oforme vladu - mislim da bi pod hitno proglasili poraz, odrekli se svega... Pa su shodno tome odbili Koštuničinu tajnu koalicionu ponudu i time izazvali izbore - a takođe zaslužili i pohvalu iz naslova. Hmmmm - previše "komplikovana" varijanta, plus pretpostavlja stanovitu racionalnost u Koštuničinim postupcima.
Na ovaj ili onaj način, Koštunica je upravo izvršio političko samoubistvo - beskrajno mu hvala na tome. Samo još da rata ne bude, sve drugo je samo stvar tehnike.
odande gledajući za
Peščanik.net, 23.03.08.
Citat:
Kada je Jevropa bila svetionik
Ivan Janković
10.04.2008.
điha, điha četir’ noge
sve četiri krute…
Don Koštun, duboko u delirijumu, razgovara sa političkom apstrakcijom jednog čitavog kontinenta - sa Ujedinjenom Evropom. Popeo se na kuhinjsku stolicu, glavom skoro udara u niski plafon i urla direktno u protočni bojler. Uplašena i postiđena, Evropa ni da zucne. “ Po svemu sudeći EU misli da je njen pravi odgovor da ćuti o odluci da se oslobodi Ramuš Haradinaj i da je najbolje da se pravi kao da se ništa nije dogodilo", grmi sa stolice gnevni vitez…
(super je to: čim utripuješ da se tvoj umišljeni sagovornik u stvari pravi blesav i neće da ti odgovori - bitna prepreka imaginarnom dijalogu je otklonjena)
“Pošto je za EU Haški tribunal svetionik evropskih vrednosti, sada moramo na odgovoran način sa EU da utvrdimo da li institucija koja je izdala uverenje jednom ratnom zločincu da je nevin zaslužuje da se dalje uopšte naziva sudom” - rastura argumentima Mali Konjanik svog nevidljivog protivnika.
Ostavimo na čas zanimljivo pitanje da li Koštunica, poodmakao u sindromu koji će se jednog dana zvati po njemu, očekuje da se iz okeana, u pomrčini iza svetionika, uspravi eterični lik Europe, ili da se mesec morfne u ogromnu kravlju glavu koja će mu blago odmukati: “Ne, nipošto & nikad & zauvek (i sve ostale reči koje on voli), Kosovo est Srbija und Hag est kakan, gde treba da potpišem?” Od koga li, baš me zanima, očekuje odgovor? Koje je to nadnaravno biće ovlašćeni glasnogovornik, moralna gromada Evrope – drugim rečima, koga li zamišlja kako u Evropi igra ulogu koju je samom sebi dodelio u Srbiji? U EU takve uloge nema, niti je može biti – u Evropi se ceo taj žanr odavno izmodeo - u tome je bit tragikomičnog nesporazuma.
Mnogo je važnije sledeće: da li bi vam više odgovarao sud koji osudi čoveka bez valjanih dokaza, samo na osnovu jake sumnje? Da li bi takav sud bio bolji reprezent onog vrednosnog sistema koji pojednostavljeno nazivamo evropskim, a koji predstavlja ever-changing standard ljudskosti ustanovljen na relativno malom delu planete: u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi.
Daleko od toga da smo mi ovde posisali svu pamet i da nam je super. Ovdašnja društva se nalaze pred mnogim vrlo teškim problemima - energija vs. ekologija, konzumerizam, otuđeni centri moći, corporate culture, globalizam. Plus oni nešto tradicionalniji, al’ provereno žilavi: rasizam, eksploatacija, nejednakost, religiozna i svaka druga zatucanost, kriminal, droge, beskućnici, itd. Ne sumnjam da znate sve o tome: da su vam kojekakvi analitičari podrobno objasnili kakav je kurcšlus & jadac današnja Amerika.
Well, ne verujte im. Ovde su ostvareni civilizacijski standardi o kojima Srbija može samo da sanja: ne bacamo đubre po ulicama, čekamo strpljivo u redu, propuštamo pešake. Plaćamo porez. Ne bijemo decu. Skupljamo govanca kućnih ljubimaca. Ne puštamo glasnu muziku. Nikada, nikada, i ni pod kakvim izgovorom – ne tresemo tepihe ispred kuće. Ono najvažnije: ovde se politika smatra umetnošću mogućeg, a ne ostvarenjem opštenarodnog konsenzusa da se kompletna stvarnost pošalje u tri lepe, te da se kolektivno poskidaju gaće & skoči u koprive. Okay, tu i tamo nam se potkrade kakav Bush, ali ovdašnja društva imaju potencijala i resursa da pogrešnu i štetočinsku politiku prepoznaju i pobede. Obame mi.
Deo evropskih vrednosti je i to da ljudi tamo nisu 24/7 cinični. Svet se ne objašnjava isključivo mržnjama i zaverama. Everyone’s entitled to the benefit of the doubt. Bolje je osloboditi desetoricu krivih nego jednog nevinog poslati na robiju. Sudija koji slobodno donese pogrešnu odluku nam je miliji od onog koji presudi tačno, ali pod političkom direktivom. Postoji samo jedna stvar koja je važnija od pravde, a to je sloboda. Disati slobodu punim plućima, to je aksiom svih evropskih vrednosti.
Vaša je situacija, ma kako crno izgledala, u stvari sasvim jednostavna: evo, ovde su vrata, ovde je kvaka, ovde se kuca – pa izvolite… Vi ne morate, za sada, da izmišljate ništa novo. Standardi su uspostavljeni, vi treba samo da ih prihvatite. Ili da ih večito prispitujete, sumnjičite, izvrćete kao što to radi Koštunica i duga tradicija srpskih eurofoba. Hmmm, evropske vrednosti – ili srpske? Belanovica ili Brisel? Guča ili Kan?
Pridružio: May 04, 2005 Poruke: 3923 Lokacija: medju javom i medj snom
Poslao: Pon Jul 07, 2008 3:34 pm Naslov:
Citat:
Nedeljni utisak
Roditeljska zemlja
Autor: Dragoljub Žarković | 07.07.2008 - 08:57
Dragoljub Žarković,
glavni urednik nedeljnika „Vreme“
Prošle nedelje ugostio sam neke prijatelje iz inostranstva, naše ljude koji su već dugo van zemlje, dovoljno dugo da im nije baš jasno šta se ovde događa. Površno, sve im izgleda dobro. Posebno rashlađena šopska salata. Tamo gde žive, shvatili su da se od politike ne živi, pa ih ne zanima ni ova naša, domaća. Nisu ni čuli za Dačića i Krkobabića.
Rekao bi čovek da su to srećni ljudi, ali, kad ozbiljno razgovarate s njima, vidite da oni vide nešto što nama promiče i da im je žao što smo takvi. Pitaju se, naime, da li smo mi saosećajno društvo koje prepoznaje čoveka među ljudima.
Dobro, nisu baš tako rekli. To sam ja malo zaokružio. Oni su, ne samo zbog potrebe da osveže maternji jezik, pratili ovdašnje vesti i došli do zaključka, opet zaokruženo, da se ubismo politikom, a da brige o ljudima nema osim u tragovima.
Onda sam ja pokušao da nađem primere za suprotno. Oni su rekli da su primeri dobri, ali se čude kako im je to promaklo i kako smo uspeli da ih sakrijemo. Rekao sam da je situacija specifična. Eto, sastavljamo vladu. Malo sam ih varao, jer takvi smo i kad sastavimo vladu. A primeri su bili sledeći:
Grupa ljudi je zasukala rukave i čistila obalu Dunava. Drago mi je da gosti to nisu videli, jer bi se pitali ko je u vodu pobacao sve one plastične flaše. Drugi nedeljni utisak o ljudskoj dobroti bilo je zaveštanje organa sto lekara iz Kliničkog centra Vojvodine i studenata medicinskog fakulteta u Novom Sadu kao prilog akciji „Šansa za novi život“.
Najviše pažnje privukao im je treći primer. Izgradnja Roditeljske kuće na krovu jedne od zgrada Instituta za majku i dete, koja će olakšati i humnizovati lečenje dece obolele od leukemije. Reč je o inicijati Svetlane Vukajlović, direktorke Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koja je na humanitarnoj aukciji fotografija koje izrađuje na platnu obezbedila potrebne pare za ovu akciju.
To im je, mojim gostima, bilo nekako najbliže. Reč je o tome da im je blizak model po kome se određena vrsta društvene moći i uticaja pojedinca pretvara u akcije od šireg interesa i značaja.
Tako funkcioniše civilizovan svet, i to je ono što ga pokreće. Dobro, nisam im rekao da bi možda nova vlada, kao i ona stara, htela da smeni direktorku, nezakonito, istina, ali po ovde usvojenom i važećem principu da pobedniku pripada sav plen koji može da zgrabi.
Nisam imao srca to da im kažem, jer, vidim, akcija im se dopala, a ja se, iako nepozvan, osećam odgovornim za srpski brend, pa nešto mislim da nije dobro da tamo daleko od roditeljske zemlje hvale samo salatu.
_________________ success is a journey not a destination...
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu Ne možete glasati u ovom forumu
Svi tekstovi i fotografije vlasništvo su Vlasotince Cafe portala. Nije dozvoljeno njihovo korištenje u bilo koje svrhe bez izričitog dopuštenja . Sva prava zadrzana. / copyright: Vlasotince Cafe / 2004. - 2007.
Ideja administracija realizacija web dizajn (c) Dragan Blagojevic BAN pomoc i covek bez koga ovo ne bi bilo bamby Hosted by Host 011
FAQ - Često Postavljana Pitanja
Traži
Lista članova
Korisničke grupe
Profil
Proveri privatne poruke
Pristupi
