Pridružio: Apr 16, 2005 Poruke: 3900 Lokacija: centar
Poslao: Sub Sep 13, 2008 7:41 am Naslov: Mile Lasic
Mile Lasić o Evropskoj uniji Pogledi iz ugla SFRJ aparatčika
Nekoliko tekstova ovog novinara sam već prethodno citirao u temi EU klub - pridružimo se i mi. Kako se ispostavilo u tim tekstovima je lično žalio za Staljinom, Sovjetskim Savezom, propašću komunizma, itd.
Gospodin Lasić je poreklom iz Herzegovine i živi u Nemačkoj. Odatle se javlja kao "dopisnik" lista Danas sa raznim temama o Evropskoj uniji. U celokupnom pregledu njegovih priloga se može reći da je gospodin Lasić ideološki veoma obojen i naklonjen potomcima marksističke ideologije. Iz tog ugla on posmatra i piše o dešavanjima u i oko Evropske unije.
Kome su namenjeni takvi tekstovi?
Zamislite samo komunističkog aparatčika visoke pozicije propale SFRJ, koji se nije pomirio sa činjenicom da te države nema više. Čovek, koji je imao moć da odlučuje o životima podređenih i živeo u centru svebalkanske prestonice Beograd. Ti ljudi pomoću svojih starih veza stvaraju vladu u senci današnje i dalje ratardirane Srbije. Takva još uvek svemoćna vlada iz senke je dovela do raspada SFRJ, Balkanskih ratova i svih posledica te diktature.
Podsetimo se samo da je gospodin Dačić išao u Moskvu da dobije odobrenje od gospođe Marković za evropski put Srbije.
Današnja garnitura srpskih političara i dalje stoji u toj velikoj senci bivših vođa i lidera. To se može videti na zadržavanju koncepta spoljašne politike nekadašnje SFRJ i upornom odbijanju vlade Republike Srbije da se priključi Zapadu. Premijer Cvetković piše o Istoku i Zapadu kada se izjašnjava o budućoj poziciji Srbije u svetu. Glamurna vremena bivše SFRJ su očigledno uzor. Energetski sporazum sa Rusijom, odbijanje članstva u NATO-Savezu, specijalne veze sa Kinom su samo primeri da je garda bivše SFRJ odnosno stari sistem i dalje na vlasti iako se u javnosti prikazuje fasada nekakve demokratije kojoj očigledno fale najprostiji demokratski atributi.
Objektivno gledano je preslikan sistem tzv. "demokratije odozgo" današnje Rusije. Upadljivo je da Srbija danas ima sve iste sociološko-političke probleme kao i Rusija, počevši od svemoćnih oligarha-monopolista pa nadalje.
Za tu scenu rusofilnih aparatčika i potomca, žednih za beogradsko-diktatorsku-centralističku upravnu moć nad teritorijama i narodima nekadašnje SFRJ piše Mile Lasić.
danas.co.rs 12.9.2008 ::
Strategija privođenja zemalja zapadnog Balkana u Evropsku uniju /1/
Od Jugoslavije ka "Evroslaviji"
Autor: Mile Lasić
Evropska unija je u međuvremenu itekako prisutna u zemljama zapadnog Balkana, stiče se utisak da ne žali ni novac niti tehniku, kao da joj, možda, ovaj prostor služi i za eksperimente razne vrste, recim, kako pacifiovati zavađene ljude i prostore, koliko već danas i na Kavkazu, i drugde, spregom vojnih i civilnih mera, kako nametnuti "pravnu državu" u nepovoljnim ambijentima i sl. Bilo zbog tih ili drugih razloga, EU je u poslednjoj deceniji, posredstvom raznih fondova i paktova EU, upumpala ogroman novac u prostor ZB, desetinu puta veće nego što je Marković tražio za spas Jugoslavije, tih pišljivih 1.5 milijardu dolara. U svakom slučaju, može se zaključiti, Unija je predugo tragala za osmišljenim pristupom zemljama jugoistočne Europe, odnosno zapadnog Balkana, ali je, još važnije primetiti da je - posle svih lutanja - konačno i došla do strategije koja region ZB može i mora da privede u EU. Najvažnija u svemu je činjenica da je pristup Evropskoj uniji otvoren za sve zemlje
Da su jugoslavenska kriza i kasniji "bratoubilački rat" među narodima vrlo srodnih kultura i jezika, i koji nikome na svetu nisu bliži nego tim svojim omrznutim susedima i komšijama, ma šta danas mislili o tome - zatekli nekadašnju EEZ odnosno EZ i EU spoljnopolitički i vojno nespremnu, opšte je mesto u stotinama i hiljadama knjiga i studija koje su se bavile fenomenom nestanka SFRJ s geopolitičke karte sveta. Ovom se temom, svakako, vredi i dalje posebno i iscrpno baviti, ali je ovde tek dotičemo u kontekstu razumevanja onoga što se u odnosima između EU i država naslednica bivše SFRJ dešava danas.
Na početku recimo da su EEZ i SFRJ imale vrlo razvijene ekonomske odnose, kao i druge vrste odnosa, da je bivša SFRJ - uprkos njenih problema s vlasničkom strukturom i političkim monopolom - bila samo na korak do pridružujućeg statusa s EEZ, što bi, da se to i ostvarilo kao što nije, promenilo ishod balkanske i evropske istorije. Istini za volju, u bivšoj SFRJ, u momentu izbijanja političke krize, samo su uski, prosvećeni krugovi bili svesni pomenute inkompatibilnosti političkih sastava tadašnje EEZ i tadašnje SFRJ. Fenomen je, međutim, bilo nemoguće artikulisati u senci sve otvorenijih sukobljavanja na republičkoj i nacionalnoj osnovi. Iznuđene forme višestranačja zatim su označile ne uvod u demokratiju, kao što bi bilo logično očekivati, nego su bile uvod u krvave ratove, u nedovršene projekte nacionalnih revolucija, i na kraju u lopovsku tranziciju.
Za sve je kriva bila, bar u početku, dominantna politička nekultura, usiljenost, nadmenost, u prvom redu u Srbiji, čije će se zapaljive nacionalističko-boljševičke smese - logikom spojenih sudova - rasplamsati u sličnim političkim i istorijskim oblicima aspiracija i svuda okolo, zapravo na celom tom malenom prostoru "s viškom istorije", a premalo emancipatorske kulture. Uprkos svim "teorijama zavere" i drugačijim argumentovanim mišljenjima, autor ovih redova ostaje uveren da je primarna nesreća SFRJ bila u činjenici da je imala sopstveni peh s "viškom istorije" i "manjkom političke kulture", pa nije ni znala niti je mogla da se raziđe mirno, kao Čehoslovačka recimo.
S druge strane, u momentu izbijanja jugoslavenske krize, EEZ nije imala institucionalno regulisane mehanizme spoljno-političkog i odbrambenog delovanja, a o nekakvom subjektivitetu i važnom mestu EEZ, odnosno EZ, u međunarodnim odnosima nije se moglo ni govoriti. Otuda je odnos EZ prema sudbini bivše SFRJ nužno bio zbir pojedinačnih politika njenih članica, u prvom redu najvećih, koje su oduvek prema Balkanu gajile i sopstvene politike i aspiracije, počev od Britanaca, sve do Francuza i Nemaca. A, ove tri velike i važne evropske zemlje imale su, pored ostalog, sveže nesporazume i povodom ponovnog ujedinjenja Nemačke, pa se o nekoj jedinstvenoj spoljnoj politici EU tih godina nije moglo ni misliti.
Usled takvih istorijsko-političkih okolnosti bilo je, dakle, sasvim logično što se EEZ, odnosno EZ, i bukvalno učila na ex-yu tragediji, kako bi sporo i s mukom shvatila da nešto mora da se mijenja i u samoj organizaciji EZ/EU, vezano za njenu spoljnu politiku i bezbednost, kako bi uopšte mogla da reaguje na ovu ili slične krize u svom komšiluku. Bolji poznavaoci (ne)prilika u EZ/EU setiće se da su tih godina francuski predsednik Miteran i nemački kancelar Kol pokušavali nekoliko puta da inaugurišu inicijativu o "političkoj uniji", da bi na kraju od svega toga ispalo da se "evropska politička saradnja", kao neformalni vid saradnje među članicama EEZ, od 1969. godine, našla unutar novosnovane EU u Mastrihtu, tačnije, EU sastavljene od "tri stuba", prvi, nad-nacionalni u kome su se našle sve evropske zajednice, njih tri, kao i druga dva "međuvladina", koji su rezervisani za spoljnu politiku i bezbednost, kao i policijsku i pravosudnu saradnju. U prvom je moglo da se odlučuje i većinski, a u druga dva isključivo na stari način, jednoglasno, dakle uz korištenje prava veta. Ovde je, dakle, važno uočiti da je, tek tada u "drugi stub" Ugovora o EU iz Mastrihta ugrađena "zajedička spoljna i bezbednosna politika", iz koje će se par godina kasnije i roditi i ideja o "zajedničkoj odbrambenooj i sbezbednosnoj politici".
Jednom rečju, tragedija ex-yu prostora neposredno je i direktno uticala da se unutar EU, od tada, ubrzaju procesi izgradnje elemenata spoljno-političkog i bezbednosno-obrambenog subjektiviteta. Uostalom, da se u tome do danas nije predaleko otišlo, vidljivo je i u aktualnim posredničkim nastojanjima EU na Kavkazu, koji itekako podsećaju na događaje u bivšoj Jugoslaviji. Da se danas, opet, odmaklo u odnosu na vreme izbijanja yu-krize, svedoči i 17 mirovnih, civilnih misija EU, među kojima je i Eulex na Kosovu.
Precizno rečeno, krvavi raspad bivše SFRJ imao je katalizatoski učinak u spoljno-političkom i bezbednosnom sazrevanju Evropske unije. Učinjene greške nemešanja i nečinjenja, svojevrsne ravnodušnosti prema sudbini bivše SFRJ, uključujući odbijanja da se politički i finansijski pomogne program poslednjeg predsednika Saveznog izvršnog veća, Anta Markovića (versus Milošević and Co), nastavljeni su i u neadekvatnom odnosu prema novoproglašenim nezavisnim zemljama-naslednicama bivše SFRJ, posebno BiH. Njih je, doduše, EZ priznala, pod nemačkim pritiskom, s tim da spor o tome je li bilo prebrzo ili presporo traje do danas, ali ih potom nije zaštitila od njih samih, takve kakve su bile, a pogotovo od Miloševića i sramotne bivše JNA, čiji se vrh pretvorio u bandu golih zlikovaca. I zbog toga je BiH puštena da krvari, da bi se intervenisalo tek posle svih silnih tragedija i posrnuća, opet improvizovano i nekompetentno, o čemu najbolje svedoči Dejtonski sporazum...
Evropska unija je u međuvremenu itekako prisutna u zemljama zapadnog Balkana, stiče se utisak da ne žali ni novac niti tehniku, kao da joj, možda, ovaj prostor služi i za eksperimente razne vrste, recim, kako pacifiovati zavađene ljude i prostore, koliko već danas i na Kavkazu, i drugde, spregom vojnih i civilnih mera, kako nametnuti "pravnu državu" u nepovoljnim ambijentima i sl. Bilo zbog tih ili drugih razloga, EU je u poslednjoj deceniji, posredstvom raznih fondova i paktova EU, upumpala ogroman novac u prostor ZB, desetinu puta veće nego što je Marković tražio za spas Jugoslavije, tih pišljivih 1.5 milijardu dolara. U svakom slučaju, može se zaključiti, Unija je predugo tragala za osmišljenim pristupom zemljama jugoistočne Europe, odnosno zapadnog Balkana, ali je, još važnije primetiti da je - posle svih lutanja - konačno i došla do strategije koja region ZB može i mora da privede u EU. Najvažnija u svemu je činjenica da je pristup Evropskoj uniji otvoren za sve zemlje ZB, kao i da to najviše zavisi od njih samih, od napora njihovih političkih subjekata, civilnog društva i građana, hoće li se i sve zemlje bivše Jugosllvije u neko pristojno vrijeme naći u "Evroslaviji", odnosno, u Uniji u kojoj će se čuti i be-ha-s-h-cg jezici.
Dobro se zna, Evropsku uniju trenutno čini 27 članica. Pored šest zemlja koje su je osnovale 1957. godine, u proteklih pola veka, pristupila joj je još 21 zemlja u šest ciklusa proširenja. Niko se nikada nije odlučio da istupi iz Unije. Francuska se svojevremeno vežbala u primeni institucije "prazne stolice", a i neke druge zemlje su demonstrirale svoju važnost na referendumima ili su, pak, zatražile izuzeće kod određenog pravnog akta ili određene političke odluke, primjenjujući time tzv. opting out klauzulu, sasvim legalno, razume se. Ali, ponovimo, niko nije istupio, niti se pokajao što je ušao u ovu nenasilnu, dobrovoljnu i, po mnogo čemu, uzornu asocijaciju evropskih zemalja i naroda, kakve nije bilo ni u evropskoj niti u istoriji drugih regiona sveta.
Nastavlja se
IZVOR _________________ Obavestenje:vlasotincanin@yahoo.comnije moja email adresa
Pridružio: Apr 16, 2005 Poruke: 3900 Lokacija: centar
Poslao: Sub Sep 20, 2008 12:19 am Naslov:
danas.co.rs 19.9.2008 ::
Strategija privođenja zemalja zapadnog Balkana u Evropsku uniju
Bolja budućnost jugoistočne Evrope počela 1999. godine
Autor: Mile Lasić
Trebalo je dosta vremena, možda i previše, dok Unija nije evoluirala u odnosu na zapadni Balkan. Posle nemog posmatranja krize i konačnog zasustavljanja rata u BiH, nes(p)retnim Dajtonskim sporazumom, u maju 1999. godine Komisija EU je izradila i predložila Europskom savetu veću, novu, pametniju i osmišljeniju spoljnopolitičku strategiju za svoje dugoročnije odnosa za zemljama jugoistoka Evrope, koje do tada nisu bile ni u kakvom drugom institucionalnom odnosu s Evropskom unijom. Potom je odluka o PSP ("Proces stabilizacije i pridruživanja za JIE") doneta na samitu EU u Kelnu, od 3. do 4. juna 1999. godine
Ideje o podeli na EU-dve ili više brzina, kakvih je već bilo, zasad nisu realizovane u Evropskoj uniji, iako se takvi glasovi, s vremena na vreme, dižu i prete. O tim iznuđenim alternativama bilo je i biće reči na Plavim stranama. Međutim, već sada se može konstatovati da su te ideje bremenite opasnostima dubljih i konačnih podela, koje bi mogle dovesti i do cepanja Unije. Zbog toga je svako izbegavanje legitimisanja ideje o formiranju "užeg jezgra EU" i "satelita", stvar koju treba pozdraviti, kao i činjenicu da se u EU i dalje strpljivo radi na pokušaju harmonizovanja nejednakih pretpostavki, s ciljem dostizanja standarda razvijenijih u svakom pogledu, počev od privrede pa do političke kulture. Samo pod tim uslovima, naime, i zemlje bivše SFRJ imaju šanse da uđu u EU, i unutar Unije nadoknade zaostatak u privrednom i političkom razvoju, posebno u politčkoj kulturi.
Apsurd je savršen, takvim ambicijama ex-yu zemalja isprečila se upravo zemlja kakva je Irska, koja je najviše profitirala od članstva u EU, odnosno, tokom 35 godina postala od jedne od najsiromašnijih jedna od najbogatijih zemalja Evrope. Irci su - iz njima poznatih, u svakom slučaju nerazumnih i egoističnih razloga - naškodili svima, celoj Evropskoj uniji i sebi, ali najviše zemljama zapadnog Balkana. U konkretnom prevodu, bez nekog novog osnovnog ugovora, poput Lisabonskog, nema, naime, i neće biti novih proširenja EU, što znači, neće biti ni prijema zemalja zapadnog Balkana u Uniju. Ali, te zavrzlame već će se nekako rešiti i bez naših mešanja, i ako bude sve teklo kako je sada predviđeno, za par godina će i sve zemlje bivše Jugoslavije biti uključene u EU. One bi se tako ponovo našle zajedno, u svojevrsnoj "Evroslaviji", tačnije, u evropskoj familiji naroda, zvanoj EU.
Ponovimo, sve zemlje koje su se pridružile EEZ, odnosno EU, profitirale su u iznosima koji se mere milijardama evra, kada govorimo o novcu, dok se druga korist, ona civilizacijska, ne može meriti parama. Htele ili ne, na redu su zemlje zapadnog Balkana. Geopolitika je prosto prisilila EU na taj korak. Formalno gledajući, u ovom momentu na korak do ulaska u EU su Republika Makedonija, Hrvatska i Turska, jer sve tri imaju status oficijelnog kandidata, do kojeg druge zemlje zapadnog Balkana treba tek da stignu. U stvarnosti, sve zavisi od toga hoće li EU smoći snagu i razum za novi osnovni ugovor, ako Lisabonski i definitivno propadne.
"Strategija privođenja" od 1997.
Srećom da su i sve druge zemlje zapadnog Balkana, u međuvremenu, uspele da potpišu, ovako ili onako, svoje sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, dakle, i Albanija i Bosna i Hercegovina i Crna Gora i Srbija, s tim što se Kosovo, uprkos činjenici da ga je priznalo 20 članica EU, i dalje tretira kao poseban slučaj, u smislu Rezolucije Saveta bezbednosti UN broj 1244. Sve ove zemlje imaju, dakle, samo status potencijalnih kandidata za pristup EU, pa njih tek treba "privesti", najpre, u status kandidata, a zatim i u Evropsku uniju. Niko, međutim, nikome ne garantuje automatsko članstvo u Uniji, jer su na tom putu moguća i iskliznuća. Nema, dakle, automatizma, potrebna su individualna naprezanja svih pomenutih nacija i zemalja.
"Strategja privođenja", ponovimo, službeni je pojam u Uniji, pod kojim se podrazumeva sve ono što se čini za vreme pristupnog procesa neke zemlje EU. Ova strategija ustanovljena je, inače, prvi put u decembru 1997. godine, na samitu EU u Luksemburgu, povodom tadašnjih deset kandidata iz srednje i jugoistočne Evrope, koji su u međuvremenu svi ušli u EU. U osnovi, pod ovom strategijom podrazumeva se okvir za "strukturisani dijalog" između zemalja koje žele u EU i institucija Unije. Ona se konstruiše posebno za svaku zemlju koja želi u EU, a podrazumeva i određene različite instrumente, shodno procenjenim startnim pretpostavkama i mogućnostima svakog kandidata za prijem u EU.
Prema članu 49, Ugovora o EU iz Mastrihta, svaka evropska država može da zatraži prijem u EU, ako to želi, ali je niko ne prisiljava na takvo što. Jedini uslov, pri tom, jeste da se već činom podnošenja zahteva za prijem, konkretna zemlja obvezuje da će kompletno EU zakonodavstvo preneti u svoje unutarašnje zakonodavstvo. Pristupanjem Evropskoj uniji, svaka nova članica EU automatski prihvata i sve postojeće ugovore i obaveze EU. Mogu, doduše, za buduće članice, da tokom pristupnih pregovora, budu otvorene i izvesne fleksibilne mogućnosti, neka delimična vremenska odgađanja, a mogu da stupe na snagu i tzv. prelazne odredbe. U stvari, Komisija EU može da odluči da se proširenje EU određenom članicom odvija i pod posebnim uslovima.
Perspektiva zemalja ZB je u EU
Trebalo je dosta vremena, možda i previše, dok Unija nije evoluirala u odnosu na zapadni Balkan. Posle nemog posmatranja krize i konačnog zasustavljanja rata u BiH, nes(p)retnim Dajtonskim sporazumom, u maju 1999. godine Komisija EU je izradila i predložila Europskom savetu veću, novu, pametniju i osmišljeniju spoljnopolitičku strategiju za svoje dugoročnije odnose sa zemljama jugoistoka Evrope, koje do tada nisu bile ni u kakvom drugom institucionalnom odnosu s Evropskom unijom. Potom je odluka o PSP ("Proces stabilizacije i pridruživanja za JIE") doneta na samitu EU u Kelnu, od 3. do 4. juna 1999. godine. Doduše, ma koliko važna, ostala je u senci tadašnjih paralelnih dramatičnih pregovaranja finskog predsednika Ahtisaarija, ruskih i američkih pregovarača Černomerdina i Talbota s Miloševićom, o neizbežnosti povlačenja srpske vojske s Kosova, kako bi uopšte prestalo NATO bombardiranje SRJ. Milošević je, poznato je, na kraju prihvatio sve nametnute NATO uslove, de facto potpisao kapitulaciju, pa time i svoju kasniju isporuku Tribunalu u Hagu, gde je i umro, jer više nikome nije ništa značio. Cinici bi rekli da je EU do ovog rešenja došla tek nakon brutalnih ratnih događaja na Kosovu, uključujući egzodus albanskog stanovništva, uživo prenošen na CNN, a zatim i vrlo problematičnih bombardovnja SR Jugoslavije, sa stanovništa međunarodnog prava, i tek nakon što je postalo jasno da se "jugoslavenska kriza" približila svom raspletu, kada joj više tako opskurna ličnost kakva je bio Miilošević nije trebala.
No, napustimo taj rukavac. Važnije je ovde konstatovati da je u Kelnu, početkom juna 1999. godine, i ako sa ogromnim zakašnjenjem od skoro jedne decenije, i u senci pomenutih dešavanja, EU implicitno priznala da se prema zemljama jugoistočne Evrope pogrešno ponašala, kao i da mora da "okrene list". Važnija i od toga jeste, opet, činjenica da je upravo time i ozvaničila svoju PSP-strategiju prema JIE. Tom strategijom je, naime, potvrđena spremnost Evropske unije da otvori izglede i mogućnosti i državama jugoistočne Europe za potpunu integraciju u strukture i članstvo u EU.
Pri tom, naravno, i za zemlje JIE važe kriterijumi utvrđeni u Kopenhagenu 1993, odnosno u Madridu 1995. godine. S tim u vezi, treba napomenuti kako je sasvim izvan medijskog interesovanja ostalo da su šefovi država i vlada zemalja EU (Evropski savet), godinu dana kasnije, na njihovom sastanku u Santa Maria da Feiri, 19. i 20. juna 2000, još jednom oficijelno zaključili da su sve zemlje JIE koje učestvuju u PSP, ujedno i potencijalni kandidati za članstvo u EU, kao i da je što potpunija integracija JIE u EU, jedan od prioritetnih ciljeva Unije.
Poklekli i šampioni u nespremnosti
Najvažnija, svakako, bila je činjenica da su posredstvom PSP, odnosi EU s Albanijom, BiH, Hrvatskom, Makedonijom i SR Jugoslavijom, koju su tada još uvek činile Srbija i Crna Gora, postavljeni na potpuno novoj osnovi. PSP-strategija i politika prema JIE podrazumevala je, naime, od samog početka neku vrstu ugovornog odnosa zemalja JIE i EU, što se u proleće 2008. ostvarilo, konačno, i u takvim zemljama kakve su Srbija i BiH, šampioni u nespremnosti na žrtve i napore koje proces pridruživanja EU podrazumeva. Recimo, takođe, u tom kontekstu, da je tek sposredstvom PSP, prostor JIE započeo značajniji iskorak iz, prećutno uvedenog cordon sanitare u devedesetim godinama prošlog veka. Nikada se o tome, doduše, niko nije javno izjašnjavao, ali bilo je sasvim jasno da se radilo o vrlo problematičnoj, i po EU i po zemlje JIE konraproduktivnoj "strategiji", de facto izolaciji prostora u najbližem komšiluku, s kojim se nije znalo postupati, što je na kraju postalo jasno i u svim EU strukturama.
PSP-strategija, od samog početka njene primene, značila je stabilizaciju prilika i u pojedinim zemljama i u celom regionu jugoistočne Evrope, jer je otvorila mogućnost individulanog napredovanja prema članstvu u EU, dakle ne u formi konvoja, već fregate, za sve zemlje jugoistočne Evrope, pa ko je sposobniji neka kao prvi i stigne na cilj.
Pridružio: Apr 16, 2005 Poruke: 3900 Lokacija: centar
Poslao: Sub Sep 20, 2008 12:53 am Naslov:
off topic:
koju boju predlažeš?
ili reci koji dizajn koristiš, pa ću pogledati tamo koja se najbolje vidi ... _________________ Obavestenje:vlasotincanin@yahoo.comnije moja email adresa
[quote="danas.co.rs 19.9.2008"][color=darkred]Potom je odluka o PSP ("Proces stabilizacije i pridruživanja za JIE") doneta na samitu EU u Kelnu, od 3. do 4. juna 1999. godine. Doduše, ma koliko važna, ostala je u senci tadašnjih paralelnih dramatičnih pregovaranja finskog predsednika Ahtisaarija, ruskih i američkih pregovarača Černomerdina i Talbota s Miloševićom, o neizbežnosti povlačenja srpske vojske s Kosova, kako bi uopšte prestalo NATO bombardiranje SRJ. Milošević je, poznato je, na kraju prihvatio sve nametnute NATO uslove, de facto potpisao kapitulaciju, pa time i svoju kasniju isporuku Tribunalu u Hagu, gde je i umro, jer više nikome nije ništa značio. Cinici bi rekli da je EU do ovog rešenja došla tek nakon brutalnih ratnih događaja na Kosovu, uključujući egzodus albanskog stanovništva, uživo prenošen na CNN, a zatim i vrlo problematičnih bombardovnja SR Jugoslavije, sa stanovništa međunarodnog prava, i tek nakon što je postalo jasno da se "jugoslavenska kriza" približila svom raspletu, kada joj više tako opskurna ličnost kakva je bio Miilošević nije trebala.[/color][/quote]
Ovej dve ispod razlikujem.
Potom je odluka o PSP ("Proces stabilizacije i pridruživanja za JIE") doneta na samitu EU u Kelnu, od 3. do 4. juna 1999. godine. Doduše, ma koliko važna, ostala je u senci tadašnjih paralelnih dramatičnih pregovaranja finskog predsednika Ahtisaarija, ruskih i američkih pregovarača Černomerdina i Talbota s Miloševićom, o neizbežnosti povlačenja srpske vojske s Kosova, kako bi uopšte prestalo NATO bombardiranje SRJ. Milošević je, poznato je, na kraju prihvatio sve nametnute NATO uslove, de facto potpisao kapitulaciju, pa time i svoju kasniju isporuku Tribunalu u Hagu, gde je i umro, jer više nikome nije ništa značio. Cinici bi rekli da je EU do ovog rešenja došla tek nakon brutalnih ratnih događaja na Kosovu, uključujući egzodus albanskog stanovništva, uživo prenošen na CNN, a zatim i vrlo problematičnih bombardovnja SR Jugoslavije, sa stanovništa međunarodnog prava, i tek nakon što je postalo jasno da se "jugoslavenska kriza" približila svom raspletu, kada joj više tako opskurna ličnost kakva je bio Miilošević nije trebala. _________________
Pridružio: Apr 16, 2005 Poruke: 3900 Lokacija: centar
Poslao: Sub Sep 20, 2008 1:08 am Naslov:
Nisi rekao koju šemu koristiš, pošto se i na softblue vidi dobro crveni tekst.
A forum nešto zeza: Nije hteo da mi promeni boje kako bi mogao da isprobam sve šeme/teme... _________________ Obavestenje:vlasotincanin@yahoo.comnije moja email adresa
Pridružio: Apr 16, 2005 Poruke: 3900 Lokacija: centar
Poslao: Sub Sep 27, 2008 1:40 am Naslov:
danas.co.rs 27.9.2008 ::
Strategija privođenja zemalja zapadnog Balkana u Evropsku uniju /3/
Šta nam ovi opet rade
Autor: Mile Lasić
„Proces stabilizacije i pridruživanja za jugoistočnu Evropu (JIE)“, odnosno, PSP strategija Evropske unije, većje, inače, pospešila i dalji razvoj ekonomskih i trgovinskih odnosa zemalja JIE s Unijom, kao i između samih zemalja, kao i povećanje pomoći Unije za demokratizaciju i razvoj civilnog društva u JIE, kao i u oblastima obrazovanja, izgradnje institucija pravosuđa, a značila je i podsticaj političkom dijalogu, uključujući i dijalog na regionalnoj osnovi.
Uzgred, specijalnu ulogu u procesu PSP ima i dalje Pakt o stabilnosti za JIE, koji je u početku bio zamišljen kao instrument stabilizacije prilika u zemljama JIE, i u regionu zapadnog Balkana (ZB), ali je u međuvremenu postao i specijalni mehanizam EU u procesu privođenja zemalja ZB u Evropsku uniju.
Strategijom PSP inicirana je i izrada novog instrumenta finansijsko-tehničke pomoći - CARDS program, za period od 2001. do 2006, posredstvom kojeg se finansiraju projekti sanacije ratnih razaranja, odnosno, obnove i dostizanja evropskih standarda. Na putu realizacije PSP u život, jedna od najvažnijih stanica bila je, ipak, Solunska agenda, dokument koji su šefovi država ili vlada zemalja EU usvojili na njihovom susretu na vrhu u Solunu, 21. juna 2003. godine. Kako je naznačeno veću punom nazivu ovog dokumenta - „Solunski program za zapadni Balkan: Kretanje prema Evropskim integracijima“, EU je nizom novih instrumenata i oblika saradnje sa zemaljama zapadnog Balkana htela da ubrza njihovo kretanje prema EU. Od tada je, uzgred, pojam ZB počeo da potiskuje JIE i u rečniku EU. Zemljama ZB, od tada su, de facto, otvorene mogućnosti koje su ranije imale samo „naprednije zemlje“ na njihovom putu u EU. Rečje, dakle, o novom PSP-instrumentu koju omogućava dokument „Pristupno partnerstvo“ (Accession Partnership), a čija je suština individualni pristup Uniji svake od zemalja PSP-procesa. U takvom dokumentu se, naime, za svaku PSP-zemlju utvrđuju kratkoročni i dugoročni prioriteti i zadaci, a od njihovog izvršavanja zavisi i ocena o uspešnosti pridruživanja, koja je u nadležnost Komisije EU. Svaka PSP-zemlja utvrđuje, inače, svoje akcione planove za izvršenje preuzetih obaveza. U tom kontekstu je i PSP-strategija predvidela da sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju, ma koliko imali identičnu strukturu, budu prilagođeni potrebama, odnosno, političkim i ekonomskim prilikama u svakoj zemlji JIE.
Perspektiva u Uniji
„Solunskom agendom“ predviđene su i neke forme saradnje EU i PSP-zemalja, u „Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici“, odnosno, pozivanje PSP-zemalja na koordinacione sastanke u EU, kao i na sastanke Političkog i bezbednosnog odbora, kad je rečo raspravama posvećenim bezbednosti u regionu. „Agendom“ je, takođe, otvorena mogućnost da Evropski parlament i svaka od zemalja PSP-procesa osnivaju institucije „Zajedničkh parlamentarnih odbora za stabilizaciju i pridruživanje“. „Solunskom agendom“ bila je omogućena i dalja podrška EU u izgradnji institucija pravne države u zemljama PSP, kao i povećanje budžeta za CARDS program, u periodu od 2004. do 2006, u iznosu koji je bio veći od 200 miliona evra.
Podsetimo da su početkom februara ove godine u Briselu objavljeni i novi predlozi Komisije EU, kasnije potvrđeni na martovskom samitu EU, kojim Unija namerava da podstiče stabilnost i reforme na zapadnom Balkanu. Evropska unija je tim dokumentom, praktično, potvrdila svoje ranije zaključke o regionu ZB, iz kojih i proizilazi da je perspektiva svih zemalja regiona u EU. Ineče, u dokumentu Komisije EU radilo se i o predlozima vrednim četiri milijarde evra pomoći zemljama ZB, odnosno, o jasnoj želji Komisije EU da se region ZB dalje evropeizuje, kao i da se njegovi građani pridobiju za proevropsku opciju. Dokument Komisije EU sadrži čitav niz takvih inicijativa, direktno se obraćajući građanima Albanije, BiH, Crne Gore, Makedonije i Srbije, ali i Hrvatske. U tom dokumentu izričito se navodi da mu je cilj da se „građanima zemalja zapadnog Balkana perspektiva članstva u EU učini vidljivijom i konkretnijom“.
Iako se ova pomoćničim ne uslovljava, u dokumentu se ponavlja da članstvo u EU podrazumeva napredak u međusobnoj saradnji i ispunjavanje određenih kriterijuma, a što se Srbije i Bosne i Hercegovine tiče, to znači izvršavanje preuzetih obaveza prema Tribunalu u Hagu. Komisija EU, sa svoje strane, najavljuje, opet, jaku političku volju za omogućavanje liberalizacije viznog režima, kao i značajno povećanje broja stipendija za učenike i studente u regionu, odnosno, dodavanje novih „više stotina stipendija“, kako se navodi u dokumentu, kao i dupliranje sadašnjeg godišnjeg iznosa za ove svrhe. Komisija EU predvidela je do kraja 2008. godine i izjednačavanje pristupa kulturnim i naučnoistraživačkim programima EU za sve zemalje ZB, i za potencijalne članice EU (Albanija, Srbija, BiH i CG) i one sa statusom kandidata (Hrvatska i Makedonija).
Od PHARE do IPA
U članu 49 Ugovora o EU regulisano je i samo otpočinjanje procedure privođenja, sve od podnošenja molbe neke zemlje za članstvo u EU. Svaka evropska zemlja koja poštuje načela iz člana 6 ovog ugovora može, dakle, da Savetu ministara EU podnese molbu za prijem, koji je zatim upućuje Evropskom savetu i traži mišljenje od Komisije EU, tzv. avis, o sposobnosti određene države da preuzme kompletno pravno nasleđe EU, čime ispunjava osnovnu pretpostavku za prijem. Komisija EU, pak, zainteresovanoj državi prvo upućuje kompleksan upitnik o političkom, ekonomskom i opštem stanju u toj državi, kako bi mogla da oformi utisak o sposobnosti preuzimanja pravnog nasleđa, i to po pojedinim poglavljima.
Sama strategija privođenja EU zasniva se na bilateralnim dogovorima, pristupnim partnerstvima i nacionalnim programima za preuzimanje „pravnog nasleđa EU“, saradnji na programima u radu agencija i u odborima EU, političkom dijalogu, ocenama Komisije EU (Monitoring), pomoći u privođenju, te kofinansiranju posredstvom međunarodnih finansijskih instituta. Osim ovih glavnih instrumenata, s pojedinim zemljama su mogući i dodatni instrumenti za njihove specifične potrebe. Najpoznatiji instrument strategije privođenja EU bio je, donedavno, program pomoći - PHARE, namenjen zemljama koje žele da postanu članice EU. Taj program je, u osnovi, pomagao prilagođavanje zemalja koje pristupaju EU, kako pri preuzimaju „pravnog nasleđa“ tako i u jačanju institucija i organa upravljanja, odnosno, njihovog prilagođavanja standardima EU. Posredstvom PHARE finansirale su se i određene investicije u tim zemljama. PHARE je u EEZ, odnosno, EU postojao od 1989, s tim da je od 2000. do 2006. njegov budžet iznosio 10 milijardi evra. Te 2000, inače, proširen je i programima ISPA (ekologija i saobraćaj) i SAPARD (poljoprivreda)... Od 2007. do 2013, međutim, svi programi privođenja EU (PHARE, PHARE CBC, ISPA, SAPARD, CARDS), objedinjeni su u novi program pretpristupne pomoći zemljama koje žele u EU, a koji se zove IPA. O ovom novom instrumentu odluku je doneo Savet ministara EU, još u aprilu 2006. u Briselu. U uredbi o stvaranju novog instrumenta za pretpristupnu pomoć, kaže se da će se njime zemljama kandidatima i potencijalnim kandidatima, u sledećem sedmogodišnjem periodu na raspolaganje staviti oko 11.5 milijardi evra pomoći. „Novčana pomoćbila je i ostaje bitni element naše politike proširenja“, izjavio je tom prilikom komesar Komisije EU za proširenje Oli Ren. „Spremni smo da pomognemo zemljama u njihovim pripremama za pristupanje EU, i to pružajući im savete, političke smernice i znatnu finansijsku pomoć“, dodao je on.
Tokom srednjoročnog finansijskog perioda od 2007. do 2013, pomoću okviru programa IPA iznosi tačno 11.468 milijardi evra, a namenjena je zemljama kandidatima kao što su Hrvatska, Turska i Makedonija, kao i potencijalnim kandidatima kao što su Albanija, BiH, Crna Gora, Srbija i Kosovo.
IZVOR _________________ Obavestenje:vlasotincanin@yahoo.comnije moja email adresa
Pridružio: Apr 16, 2005 Poruke: 3900 Lokacija: centar
Poslao: Sub Okt 18, 2008 12:13 am Naslov:
danas.rs 18.10.2008 ::
Bivšem generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Kofiju Ananu uručena nagrada Vestfalskog mira u Minsteru
Svet je postao manji i premreženiji
Autor: M. Lasić
U znak sećanja na milionske žrtve u, po zlu čuvenom evropskom, par excellence verskom, tzv. tridesetogodišnjem ratu, u baroknom nemačkom gradu Minsteru, bijenalno se većdeset godina, dodeljuje nagrada Vestfalskog mira („Preis des Westfälischen Friedens“).
Nagrada se dodeljuje, kako piše u njenom osnivačkom aktu, onim pojedincima koji su se posebno angažovali za „federalno ustrojstvo Evrope, kao i oživotovorenje principa supsidijarnosti, kao i onima koji su se na primeran način angažovali za miroljubivo izmirenje među narodima“. Ova nagrada dodeljuje se, uvek i istovremeno, i onim organizacijama mladih ljudi, koje primerno rade u korist navedenih ciljeva. Dodelom ove nagrade, organizatori žele da doprinesu, kako piše u osnivačkom aktu, „saživotu ljudi u Evropi regiona“.
Mir među religijama, tolerancija i snovi o federalnoj Evropi i bili su čvorišta Vestfalskog mira, sklopljenog 15. maja 1648. godine u katoličkom Minsteru i protestantskom Osnebriku, koji su potpisale okrunjene evropske glave, a tim činovima okončan je i krvavi tridesetogodišnji rat u Evropi, koji je prepolovio ljudsku supstancu u centralnoj i zapadnoj Evropi.
Nagrada Vestfalskog mira dobitniku donosi, inače, 50.000 evra, i prvi put je dodeljena 1998. godine, za 350. godišnjicu Vestfalskog mira. Među dosadašnjim dobitnicima bili su bivši češki predsednik Vaclav Havel i jedna baskijska omladinska inicijativa (1998); bivši nemački kancelar Helmut Kol i dve gimnazije u Breslau i Soestu (2000); bivša tužiteljka Tribunala u Hagu Karla del Ponte i školska inicijativa za pomoći deci na Balkanu - „Učenici pomažu život“ (2002); dirigent i profesor Kurt Masur i jedna nemačka dečja organizacija - „Kinder helfen Kinder“ (2004); bivši francuski predsednik Valeri Žiskar d’Esten i jedna omladinska organizacija u okviru evangeličke zdravstveno-humanitarne organizacije - Bethel (2006). Lauerat za 2008. godinu je Kofi Anan, raniji generalni sekretar UN i dobitnik Nobelove nagrade za mir, koji je uprkos silnim političkim razočaranjima na dužnosti koju je obavljao „ostao veran viziji miroljubivog sveta“, rečeno je u obrazloženju za ovu nagradu. Govor u Ananovu čast održao je nemački ministar spoljnih poslova, Frank Valter Štajnmajer. Ove godine nagrađeno je i Udruženje mladih Maltežana, humanitarna organizacija mladih ljudi koji su se posebno istakli u pomoći invalidima u ratom i krizama zahvaćenim regionima, u Evropi i svetu. Govor u njihovu čast održao je pravoslavni grčki primus Gregorius III.
„Probleme koje moramo danas da rešavamo ne mogu se rešiti više i samo u nacionalnim granicama. Jer, ma koliko da je neka zemlja moćna i velika, ne može se više sama suprotstaviti izazovima vremena. Svet je postao manji i premreženiji. To pokazuje, takođe, i aktuelna finansijska kriza...“, rekao je Kofi Anan, primajući nagradu Vestfalskog mira, tog 11. oktobra ove godine u Minsteru. Svečanosti u gradskoj kući u Minsteru, inače, prisustvovale su brojne ličnosti iz javnog života Severne Rajne-Vestfalije i iz Berlina, a dobitnike je zatim pozdravilo i mnoštvo građana okupljenih ispred Rathausa u Minsteru.
Pridružio: Apr 16, 2005 Poruke: 3900 Lokacija: centar
Poslao: Sub Okt 18, 2008 1:23 am Naslov:
Mile Lasić i ovog puta garantuje interesantne poglede na Evropu (obavezno vidi uvod u ovu temu!).
Tako ovog puta citira Rolf Hellmut Foerstera, čoveka koji je šezdesetih radio razne dokumentarce za prvi program nemačke televizije (ARD). Pored toga Foerster se bavio raznim publikacijama sa istorijskom tematikom. Iako neki njegova (dva) publicistička dela o Evropi računaju u standardnu istorijsku literaturu čak i današnjice neki se ograđuju od njega navodeći da se idejom o ujedinjenju Evrope nije bavio "euforično" (Heinz Durchhardt u knjizi "Europa-historiker") nego iz nekog malo drugačijeg pogleda. Koliko je sam Foerster zastupao evropske ideje možda govori njegovo delo o Maocetungu (komunističkom lideru Kine) ...
Ljubimac Staljinizma i komunističkih ideja, Mile Lasić, očigledno i dalje hara listom DANAS.
Što se tiče drugog (ne)citiranog autora (Frank Niess), gospodin Lasić zaboravlja da je njegova knjiga bila aktuelna pre priključenja istočne Evrope Evropskoj uniji u godini publikacije 2001. Autor se ba
FAQ - Često Postavljana Pitanja
Traži
Lista članova
Korisničke grupe
Profil
Proveri privatne poruke
Pristupi
